Čitajući Transurfing 1 teško se navikavam na još jedno obećanje. Ali se trudim da razumem sve što pisac očekuje od čitaoca, pa i više od toga.
Razmišljam o čoveku kao jednoj celini - mikrosvetu kao delu jedne veće celine - makrosveta. Zašto uvek i svuda ne postoji sinhronicitet između ove dve celine, odnosno unutar jedne celine? Da li zaista kao što piše autor transurfinga postoji mnogo varijanti stvarnosti odnosno makrosveta? Da li je to jedan od razloga zašto čovek ne može uvek da uklopi svoj mikrosvet i u većini slučajeva gubi? Da li čovek jednostavno ne zna da izabere?
Bez obzira na odgovor na ovo pitanje, mislim da čovek treba da bude svestan u kakvom je stanju njegov mikrosvet sada u ovom trenutku. Da li misli dobre misli. Da li voli. Da li želi promenu. Svi smo donekle svesni da misli oblikuju našu stvarnost i svi već znamo da zakon privlačenja uz određene postupke deluje.
Juče sam napisala da ću se svakodnevno boriti za onaj mali osećaj uspeha na kraju dana. Danas mi transurfing nudi opciju da je svoju sreću moguće izabrati, a ne boriti se za nju. Preostaje mi da se borim, dok ne naučim da izaberem.
Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te.
Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te.
Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te.
Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te.
Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te.
Нема коментара:
Постави коментар