Kako se treba Bogu moliti - Vladika Nikolaj Velimirović

Čitajući ovu mini knjižicu koju sam dobila prethodnog dana, uvidela sam jasnu podudarnost Molitve Bogu i osnovnih principa Zakona privlačenja, a to su:

1.Blagodarenije - u Zakonu privlačenja označena kao ZAHVALNOST, Blagodarenije se proširuje i na dobre i loše stvari: zahvalnost na svemu.

2.Prosenije - u Zakonu privlačenja odnosi se na naše želje i ciljeve, ono što tražimo od Univerzuma, Prosenije podrazumeva da se ne brinemo KAKO već samo ŠTA.

3 Plavoslovije:   “Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i navek. Amin”. - u Zakonu privlačenja se odnosi na AFIRMACIJU kojom završavamo našu tražnju od Univerzuma.

Poklapa se i sa najpoznatijom havajskom rečenicom: Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te. Samo je obrnut redosled..Ono što se traži (čišćenje) je na početku, onda ide pohvala i na kraju zahvalnost i ljubav.

Pročitajte ove dve predivne pričice..

Mnogi to ne znaju. Mnogi o tome pitaju. A to treba znati: i sasvim je umesno o tome pitati. Stvar je medjutim prosta, i evo kroz dve hiljade godina u Crkvi Hristovoj jasno odredjena. Svaka molitva, najkraca kao najduza, treba da sadrzi ovo troje: blagodarnost Bogu, molbu za pomoc u danom slucaju potrebe, i pohvalu Bogu.
Slovenske reci za ovaj trojaki sadrzaj molitve mnogo su izrazitije od srpskih, i to: blagodarenije, prosenije, i slavoslovije.

1. Blagodarenije


Prica o divu i oracu. Div neki zivljase u svome dvoru, prepunom svakog zemaljskog milja i obilja. Niko u svetu ne mogase se meriti ni po zdravlju, ni po snazi, ni po bogatstvu. No, presicen svega u svetu, div oseti prazninu u srcu i besmislenost svoga zivota, i teska camotinja obuze ga svega.
Jednoga jutra resi se div da podje na dalek put, da bi nasao kakve god utehe ili radosti svome zivotu. Uzjaha konja i u pratnji slugu svojih krete na put. Putujuci tako dugo div ne nadje nista sto bi dusu njegovu razgalilo i osvetlilo.
Behu vec umorni, i konjanici i konji, kada stigose do jedne njive na kojoj se vidjase neki orac. Ukraj njive uzvisavahu se debeli hrastovi, sa velikim senkama. Sjase div, da odmori. I dok se sluge zanimahu oko umorenih konja, omace se njemu pogled na njivu i na oraca na njivi. I vide neobican prizor: jedan vo u jarmu stoji, drugi lezi, a orac na kolenima u oranju, sa uzdignutim rukama neprestano vice: "Blagodarim ti, Boze! Blagodarim ti, Boze!"
Ne moguci nista razumeti od onoga sto biva pred njegovim ocima, div se priblizi seljaku i upita:
- Na cemu toliko blagodaris Bogu, prijatelju? Odgovori mu orac:
- Crkao mi je jedan vo.
- Pa zar na tome blagodaris Bogu? upita div, i zacudjeno i podrugljivo.
- Da, na tome.
- Nista te ne razumem, rece dalje div. Drugi bi svaki kukao i vikao, i zalio se na nebo i na zemlju, a ti blagodaris. Objasni mi to, molim te.
Uzdahnu orac, pa rece:
- Ja sam covek gresan, zato me je ovo i snaslo. Mesto mene Bog da kazni smrcu za grehe moje, on mi je uzeo ovog vola. Kako, dakle, da mu ne budem blagodaran? A osim toga ima jos nesto: proslih godina Bog mi je dao te sam imao nekoliko pari volova, i ja sam znao, da je to od Njega, i blagodario sam Njemu. Sada je Njegova sveta volja, pa mi od ovog poslednjeg para uzme jednog vola, pa ja mislim, da mi je duznost, da mu budem Blagodaran kad uzima onako isto kao i kad daje. Slava Mu i hvala!
Zacudi se div jos vecma pa opet upita:
- Dobro, no kako mislis sad orati na jednom volu?
- To ce Bog urediti, odgovori orac, i lice mu se obasja lakim osmejkom.
Div ukori samoga sebe, sto on u prepunoj kuci svakog milja i obilja godinama nije ozario svoje lice takvim osmejkom kao ovaj bedni seljak, koji je sa jednim volom stajao.u njivi, i to ne bez nade. Potom se div masi u dzep, izvadi nekoliko zlatnika i pruzi ih seljaku.
- Eto ti, rece, pa kupi drugog vola. Danas sam od tebe naucio mnogo.
Seljak primi novac, i radostan rece:
- Ne rekoh li ti, gospodaru, da ce Bog sve uraditi?
I opet seljak uzdize ruke u vis, i zahvaljivase Bogu glasno “Blagodarim ti, Boze! Blagodarim ti, Boze!”
Div se povrati doma. No, kad prispe u svoje mesto, vide svoj dvor sav u plamenu. I kad vide, on klece, dize ruke u vis i rece: “Blagodarim ti, Boze! Blagodarim ti, Boze!”
Zacudise se njegove sluge takvom ponasanju svoga gospodara, no on im rece:
- Ne cudite se nista. Ja nisam znao blagodariti Bogu, kad mi je Bog davao, zato mu sad dvostruko blagodarim, kad uzima. Sad nastaje za mene vreme truda i napora, a to jedino, s verom u Boga, moze i povratiti smisao i radost zivotu mome. Ne bojte se, sve ce Bog urediti!
I div se preda sav trudu oko zidanja novoga dvora. I duh mu se podize, dusa mu se razvedri, a srce oveseli. I privice se div iz dana u dan blagodariti Bogu za sve.
Iz ove price jasna je pouka, kako treba biti vazda blagodaran Bogu, i kako svaki covek, u svakom casu zivota, ima za sto blagodariti Bogu. Da ne kaze niko: “Snasla me beda, zar za to da blagodarim Bogu?” Pa, da, i za to isto onako kao i kad te snadje od Boga ono sto ti nazivas dobrom, srecom, dobitkom, uspehom. Pa ako si, dragi citaoce, i Srbin po poreklu, ipak ti je dozvoljeno, kao i Englezu, kao i Rusu, kao i tvojim starim svetosavskim pretcima, zaviriti u Sveto Pismo, i procitati tamo cudesnu knjigu, o Jovu koja je napisana da bude vecita uteha svim stradalnicima. Iz te knjige naucices se, kako treba biti blagodaran Bogu, i kad daje i kad uzima. Jer ces uvideti, da i kad Bog uzima, ne uzima iz zlobe, da bi nazlobio coveku, nego da bi pomogao, da se covek kroz stradanje okrepi duhom i uzdigne srcem k nebu. Ako jos vise budes citao Sveto Pismo, doci ces do tog savrsenstva, da ces svako svoje stradanje umeti objasniti; a cim ga budes objasnio, stradanje ce izgubiti onu otrovnu zaoku, kojom te ono bode dokle god ga smatras slucajnim i besmislenim. Kad vocar okopava oko vocaka, i zaleva ih i gnoji ih, on zeli dobro vockama. A kad ih podseca, krese i zalama - zar im on u tom slucaju manje zeli dobra?
Seti se, jos da su stari Srbi i svaku svoju junacku pesmu pocinjali blagodarnoscu Bogu!
Mili Boze na svemu ti hvala! sto je sasvim u duhu hriscanskom, jer i apostol kaze: “Da svemu zahvaljujte” (Sol 5,1.

2. Molba

Prica o dobroj i zloj tresnji. Covek neki imase dve tresnje pred kucom svojom. Jedna bese zla a druga dobra. Kad god je on izlazio iz kuce, obe tresnje su vikale k njemu i prosile nesto od njega. Zla tresnja svaki put je prosila nesto drugo: te okopaj me, te okresi me, te napoj me, te odvedi suvisnu vlagu od mene, te zakloni me od zarkoga sunca, te daj mi vise svetlosti! A dobra tresnja ponavljala je uvek istu molbu: gospodaru, pomozi mi da donesem dobar rod!
Domacin je podjednako milostivo i brizljivo gledao obe svoje tresnje, i slusao njihove molbe. Cinio je po volji i jednoj i drugoj, naime: zloj tresnji davao je sve ono sto je ona zahtevala, a dobroj samo ono sto je on nalazio za potrebno s ciljem da bi njena molba na kraju bila zadovoljena, tj. da bi joj rod bio sto bolji i obilatiji.
I sta se posle dogodilo? Zla tresnja je znatno nadebljala; stablo i grane sijale su joj se kao uljem pomazane, a lisce joj je bilo tamno zeleno, siroko i kao sator gusto, dok dobra tresnja nije svojom spoljasnoscu privlacila niciju paznju. Kad je pak doslo vreme rodu, zla tresnja donese redak i sitan rod, koji zbog gustog lisca nikad ne dozri, a dobra tresnja da vrlo obilat i ukusan rod. Zastidi se zla tresnja zbog toga sto i ona nije mogla doneti takav rod kao njena dobra susetka, i stane roptati na domacina, kriveci njega za to. No, nezadovoljni domacin ljutito joj odgovori:
- Zar sam ja tome kriv? Nisam li ja cele ove godine cinio sve po tvojim zeljama? Da si i ti mislila samo o rodu kao tvoja susetka, ja bih i tebe i pripremio i osposobio da doneses onakav isti rod kao i ona. No, ti si se pravila razumnija od mene, koji sam te posadio, pa si eto zato i ostala besplodna. Pokaja se zla tresnja gorko i obeca domacinu, da ce i ona iduce godine misliti samo o rodu i njega samo za dobar rod moliti, a ostalo sve ostaviti njegovoj volji i brizi. Sto obeca, to i ucini. I pocne se ponasati kao i dobra tresnja. Iduce godine obe su tresnje donele podjednako dobar rod, i radost njihova, kao i domacinova bila je velika...
Iz ove proste price jasna je pouka za sve one koji se Bogu mole. Bog je domacin ovoga sveta, i ljudi su njegov rukosad. Kao i svaki domacin, tako i Bog trazi od svog rukosada rod. “Svako drvo koje ne radja dobra roda, sece se i u oganj baca”, govori se u Jevandjelju. Treba, dakle, brinuti se, o rodu pre svega i iznad svega. I treba se moliti Domacinu Bogu, “Gospodaru Zetve” za dobar rod. Ne treba od Boga prositi male stvari. Gle, niko ne ide ni zemaljskom caru da prosi od njega male stvari, koje moze dobiti lako i drugde. “Gospod nas je Gospod velikodarni”, veli sveti Jovan Zlatoust. On veli, da deca njegova prose u njega velike darove, dostojne carevica. A najveci dar sto Bog moze dati ljudima jeste carstvo nebesno, u kome sam On caruje. Zato Gospod Hristos i zapoveda: “Istite najpre carstva Bozjega”, a ostalo ce vam se sve pridodati. I jos On zapoveda: “Ne brinite, sta cemo jesti, ili sta cemo piti, ili cime cemo se odenuti. Zna otac vas nebesni, da vama treba sve ovo. I jos veli: “Zna otac vas sta vam treba pre molitve vase”.
Sta treba, dakle, prositi od Boga? Najpre ono sto je najbolje, najvece i najtrajnije. A to su duhovna dobra, koja se sva imenuju jednim imenom - carstvo Bozje. Kada to prvo prosimo od Boga, Bog daje uz to i sve ostalo sto nam je na potrebu u ovome svetu, no, naravno nije zabranjeno prositi od Boga i ovo ostalo sto nam je na potrebu, no, ovo se moze prositi samo uz ono sto je glavno. Sam Gospod Hristos nas uci da se molimo i za svakodnevni hleb: “Hleb nas nasusni daj nam danas!” No ova molitva za hleb u Ocenasu ne dolazi na prvo mesto nego tek posle molbe za svetost imena Bozjeg, za dolazak carstva Bozjeg, i za vladavinu volje Bozje na zemlji kao i na nebu. Prvo, dakle, duhovna dobra, pa tek onda materijalna. Sva materijalna dobra jesu od zemlje, i Bog ih lako stvara i lako daje. Daje ih po milostivnosti svojoj cak i onima koji mu se za njih ne mole. Daje ih zivotinjama kao i ljudima. Ali duhovna dobra On ne daje bez volje covekove, niti bez iskanja. Najdragocenija blaga, (tj. duhovna, kao: radost, mir, dobrotu, milostivost, istrajnost, ljubav, nadu, veru, mudrost, i dr.) Bog moze dati isto tako lako kao sto daje materijalna dobra, no - samo onima koji zavole ta duhovna dobra i od Boga ih zaistu.

3. Pohvala (slavoslovije)

“Slava moja i pesma je moja Gospod” pise car David. Koga cemo mi slaviti? i kome pevati? Ako cemo slaviti moc, Bog je najmocniji; ako li milost, Bog je najmilostiviji; ako li pravdu, On je najpravedniji; ako li istinu, On je najistinitiji; ako li lepotu, On je lepota besmrtna? ako li mudrost, On je mudrost nepogresna; ako li mladost, On je mladost nestareca; ako li vrednocu, On je vrednoca nezastajkujuca; ako li budnocu, On je budnoca neumorna; ako li Tvorca, On je Tvorac nas; ako li dobrotvora, On je Dobrotvor nas; Svako dobro sto ljudi slave i opevaju na zemlji samo je senka neiscrpnog i neprolaznog dobra sto je u Bogu i od Boga. Angeli ga svesno proslavljaju na nebu dan i noc pevajuci: “Sveti, Sveti, Sveti je Gospod Savaot!” Sva stvorena priroda nesvesno ga proslavlja, ispunjavajuci zakon njegov.
Iz toga opsteg slavopojnog hora najmanje bi imao razloga covek da izostane. Neka ga, dakle, i covek slavi i hvali dusom svojom, svagda i na svakom mestu, a narocito onda kada uzdize molitvu svoju njemu.
Crkvene molitve uvek se zavrsavaju slavoslovljem, kao na primer: “Jer je tvoje carstvo, i sila, i slava Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i navek. Amin”.
Ili: “jer si ti Bog nas, i tebi slavu uzdizemo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i navek. Amin”.
Ili: “jer tebi pripada svaka cast, i slava, i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i navek. Amin”.
Ili: “Jer si ti covekoljubac Bog, i tebi uzdizemo, itd”.
I tako, dakle, svaka molitva, najduza kao i najkraca, pocinje sa blagodarnoscu Bogu, produzuje se sa iskanjem od Boga nekoga dobra, a zavrsava se s proslavljanjem Boga. To jest: prvo dolazi blagodarenje, pa onda prosenje i najzad slavoslovije.
No, uz ovo je neophodno potrebno drzati i molitve propisane Jevandjeljem i Crkvom kao: Oce nas, Svjati Boze, Bogorodice Djevo, i dr. Citati uz molitve i ispovedanje vere, tj. Vjeruju.
U svakom slucaju covek treba da staje na molitvu sa velikim strahopostovanjem, sa nepokolebljivom verom da stoji u prisustvu zivoga Boga, i sa nadom u milost Bozju, koja uvek izlazi u susret molitvama pravih i istinitih bogomoljaca.

Vladika Nikolaj Velimirovic