Moj život dobija obrise neplaniranog. Počela sam da učim strani jezik takođe neplanirano. Najpre sam htela jedan drugi, išla na kurseve ali ovaj je tako lako uplovio u moj život noseći sa sobom nepohodnu literaturu, strategije i izvore da nisam imala drugu opciju nego da ga prigrlim. Gurnuo je davno planirani na treće mesto!
Stidljivo su se otvorile i nove poslovne mogućnosti, a je ne gajim nade i ne pravim kule u vazduhu. Samo konstatujem čuda oko sebe. Strpljivo čekam znak za svoj sledeći korak. Do tada ćutim, osluškujem sebe.. I uporno pronalazim ovakve slike usamljene dece u nepoznatim čudnim krajevima sveta.. To moje unutrašnje dete čeka susret sa mnom a moj um reflektuje sliku moje spoznaje da je ono tu.. U meni.. Um se poigrava slikom nepoznatih delova/predela mene..
Stoje zatvoreni planeri, samo me poruke sa njihovih korica opominju da "Ja mogu sve"..
Gledajući ovu sliku pitam se kakvo je to drvo baobab?..
Нема коментара:
Постави коментар