уторак, 5. јун 2012.

ExXPeriment Dan 1

Bilo je, malo je reći, neobično probuditi se jutros i uroniti u novi dan bez ikakvih planova. Moja odluka da sprovedem experiment u delo dala mi je sigurnost koju inače ne bih imala nemajući plan za ovaj dan. Ponavljam sebi da će sve biti ok.

Čistim.. Žao mi je. Molim te oprosti mi. Hvala ti. Volim te. Razmišljam o moći koju reči imaju. Zamislite samo koliko su lepe reči: SREĆA, LJUBAV, BOG ..  Kada ih izgovorim već se osećam drugačije. Koliko su jake. Na vibracionoj lestvici najviše je postavljena LJUBAV.. Uznemirim se kad neko psuje. Volim lepe reči.



Kao jedan od rezultata experimenta navela sam da očekujem uspostavljanje odnosa sa svojim unutrašnjim detetom.
Na tu temu iz pera Louise Hay: 

"U svakom od nas, pored deteta postoji i roditelj. I većinu vremena, taj roditelj prekoreva dete – skoro non-stop! Ako samo poslušamo svoj unutrašnji dijalog, možemo čuti to prekoravanje. Možemo čuti roditelja koji viče na dete i govori mu šta to radi pogrešno, i na koji način ono nije dovoljno dobro i zaslužno. Potrebno je da dopustimo svom roditelju da bude pažljiviji prema detetu i da ga neguje.

Shvatila sam da je rad sa unutrašnjim detetom najlekovitiji u borbi protiv patnje iz prošlosti. U ovoj tački u našem životu – upravo sada- potrebno je da počnemo da sebe činimo celim i da prihvatimo svaki deo sebe i onoga ko smo. Potrebno je da komuniciramo sa našim unutrašnjim detetom, i da mu damo do znanja da prihvatamo i onaj deo njega koji je učinio sve glupe stvari, deo njega koji je smešnog izgleda, deo njega koji je uplašen, deo koji je blesav i naivan – ma svaki mogući deo nas. Ljubav je najveća isceljujuća moć koju znam. Ljubav može da izleči čak i najdublja i najbolnija sećanja, jer ona donosi svetlost razumevanja tamnim kutcima našeg uma. Bez obzira koliko je bilo bolno naše najranije detinjstvo, ljubav prema našem unutrašnjem detetu sada će nam pomoći da to zalečimo. U privatnosti sopstvenog uma, mi možemo misliti nove misli i birati nove izbore. Misli oproštaja i ljubavi za naše unutrašnje dete će otvoriti puteve, a Univerzum će nas podržati u našim naporima."

Sanjala sam sinoć, baš taj san, san o unutrašnjem detetu. U snu sam stajala na peronu čekajući voz u kome sam mlađa ja. Zapravo čekajući sebe iz ranijeg perioda. Nisam znala tada iz kog, samo sam nestrpljivo gledala u daljinu očekujući susret.
Očekivala sam dete/devojčicu/tinejdzerku.. koja je lepa ali sam imala osećaj kao da me svojim izgledom može i osramotiti, na neki način. Jedva sam čekala da je vidim u isto vreme imajući neki čudan osećaj koji sam kasnije protumačila kao - ne znajući sa kojim delom sebe ću se suočiti.
Ljudi su počeli da izlaze iz voza i videla sam tinejdzerku lepog lica i kratke kose. Smejala se.  Prepoznala sam je i ona mene. Prišla sam joj, pomilovala je po kosi, zagrlila čvrsto i rekla "Ošišala si se". Bez prekora, tiho, samo konstatacija, koja bi rezultirala i razgovorom "Lepo je", da ga je bilo.

Probudila sam se i odmah sam razumela simboliku svog sna. Setila sam se svog buntovničkog perioda adolescencije koji je simbolično prikazan u snu. Zaista je u tom periodu moj svet počeo da se ruši. I zaista je postalo očigledno kada sam se ošišala.

Ta zbunjena preslatka tinejdzerka na  peronu je moje unutrašnje dete koje vapi za potvrdom, ljubavlju i priznavanjem.. prihvatanjem svih njegovih gluposti..

Bila sam tužna kada sam saznala ko pati i koliko pati. Bilo mi je tužno što se ona smejala nesvesna koliko će biti zanemarena. Bilo mi je tužno. Moja mala devojčica..

Našla sam je, to je najvažnije. Biću sa njom, nežna do kraja života. Sad sam tu, za nju. Znam da postoji.

Postoje u životu stvari koje smo radili a na koje nismo ponosni. Postoje stvari za koje smo sebi sudili. I presudili. Danas koračamo kroz život, potpuno novi, promenjeni, ne sećajući se prošlosti i ne mareći za nju. A delovi nas samih nose svoju priču i svoju patnju. Tuguju u nama, svesni da će život proći a da ih nećemo ni pogledati ni reći da ih volimo. Svi ti devojčice i dečaci, tinejdzerke i tinejdzeri, adolescenti, bebe, đaci prvaci  tuguju u svom najbolnijem sećanju kog niste svesni i čekaju na vas da ih svojom ljubavlju izlečite.

Ne čekajte više. Idite po njih.




Нема коментара:

Постави коментар