Stvari ispadaju bolje nego što se nadam. Reč je o sitnicama, ali one su me uvek najviše ispunjavale. Tu mudrost nosim već u sebi.
Pravim male korake. Dokle sam sigurna da je Inspiracija u pitanju. Prepuštam se iznad svojih očekivanja.
Kao što sam već pisala zanemarila sam ono ranjivo unutrašnje dete u sebi. Taj zaključak deo je jedne velike istine o meni i srećna sam što sam ga osvestila. Sada je vreme da nađem najbolji način za uspostavljanje kontakta sa mojim unutrašnjim detetom. Ovog puta ću to uraditi kako treba.
"Za početak, da bismo stupili u kontakt sa unutrašnjom decom, da bismo ih osvestili, moramo im pristupiti baš kao pravoj deci. Deca u spoljašnjem okruženju su refleksije našeg unutrašnjeg deteta. Sigurno ste se makar jednom zagledali u oči nekog deteta i osetili duboku povezanost. Ili ste se, posmatrajući dečiju igru, osetili razdragano.
Možda vam je nekad neko dete izreklo neku mudrost koja vas je duboko dirnula. Osećali ste da je to dete na neki način mudrije od vas, da prozire mnoge stvari. To je bio odraz znanja vašeg unutrašnjeg deteta.
Prvi i najvažniji korak je uspostavljanje kontakta sa unutrašnjim detetom.
Možda vam je nekad neko dete izreklo neku mudrost koja vas je duboko dirnula. Osećali ste da je to dete na neki način mudrije od vas, da prozire mnoge stvari. To je bio odraz znanja vašeg unutrašnjeg deteta.
Prvi i najvažniji korak je uspostavljanje kontakta sa unutrašnjim detetom.
Jedan od razloga za takvu tvrdnju leži u tome šti mi, kao duhovna bića, silazimo u naše fizičko telo i radjamo se kao deca, kao bebe. Zbog toga je dete kao sastavni deo naše ličnosti uvek u najprisnijem kontaktu sa duhovnom suštinom. Kada se dete rodi, ono je gotovo čista duhovna suština, zato što u toj tački još uvek nema nikakvih iskustava, nikakvih dodirnih tačaka sa svetom.
Zbog toga nas blizina sasvim male dece toliko razgaljuje: u njima vidimo odraz naše duboke, predivne, nevine duhovne suštine koju još nismo pokopali i sakrili od samih sebe.
Kada stupimo u dodir sa unutrašnjim detetom, mi dospevamo u vezu sa našom najdubljom i najčistijom duhovnom suštinom. Negujući odnos sa unutrašnjim detetom, mi automatski obrazujemo dublju i čvršću vezu sa našom duhovnom suštinom, koja će se zatim ispoljiti i u našem životu.
Drugi važan razlog za stupanje u dodir sa unutrašnjim detetom jeste taj što je dete ključ naše kreativnosti. Dobro je poznato koliko su deca kreativna, ukoliko im okolina to dopušta. Kreativnost sasvim male dece je nepresušna. Ona su u stanju da neprekidno, nesputano, igraju svoje maštovite igre.
Mi se ne razlikujemo od njih. Svi mi posedujemo tu magičnu, kreativnu suštinu u sebi, upravo kao i deca, ali smo je kao odrasli potisnuli, inhibirali. Tako, kada dospemo u dodir sa unutrašnjim detetom, dolazi do naglog oslobadjanja kreativnosti.
Unutrašnje dete je takodje ključ razvoja intimnosti u našim odnosima. Pošto je unutrašnje dete ono koje poseduje najdublja osećanja, ono je jedini deo nas koji može istinski da voli. Ono je takodje naš ranjivi deo, onaj deo koji može biti povredjen. Da biste postali zaista intimni sa nekom osobom moraćete takodje da budete i u dodiru sa svojom ranjivošću, čak i sa najosetljivijom tačkom u vama koja može biti povredjena.
Tako, upravo je ranjivo dete u nama ono koje nam dopušta da doživimo intimnost i bliskost sa drugim osobama. Ako nismo u dodiru sa našim unutrašnjim detetom, mi zaziremo od prave intimnosti sa drugim ljudskim bićem. Medjutim, u procesu učenja kako da uspostavimo kontakt sa unutrašnjim detetom, kako da preuzmemo odgovornost za njega, kako da ga štitimo i dopustimo mu da se ispolji na prikladan način, mi ćemo po prvi put doživeti pravu, zdravu intimnost koja će nam ispuniti život.
Neki ljudi su u stalnom kontaktu sa unutrašnjim detetom. Možda neki od vas već znaju šta znači biti u kontaktu sa unutrašnjim detetom ili možda poznaju ljude kojima to prirodno ide od ruke. Sa ovakvim ljudima je zabavno družiti se, oni mogu pokrenuti naš emocionalni deo, upravo kao i dete.
Nažalost, većina nas je potisnula ili pokopala unutrašnje dete jer smo još u ranoj mladosti otkrili da ovaj svet nije sigurno mesto za njega. Tako smo, još od najranijeg doba, počeli da gradimo odbrambene zidove kako bismo ga zaštitili. Najveći deo naše ličnosti zasniva se na sistemu odbrane koji smo stvorili da bismo odbranili tu veoma osetljivu, povredljivu emocionalnu suštinu koju oličava unutrašnje dete. Gradimo sve jače i jače tvrdjave, sve više mehanizama koji će nam omogućiti da preživimo u ovom surovom svetu koji nije uredjen tako da bi se bezazleno dete u njemu moglo osećati sigurnim.
Na kraju, u svojim pokušajima da ga zaštitimo, mi smo duboko zakopali dete u sebi, tako da čak nismo ni svesni njegovog postojanja. Taj problem prisutan je kod većine ljudi. Mi automatski delujemo na osnovu naših odbrambenih sistema i mehanizama opstanka zaboravljajući da smo ih u prvom redu stvorili da bismo vodili brigu i ispunjavali potrebe deteta u nama.
Svejedno, mi iznutra osećamo bol jer njegove potrebe nismo ispunili. Medjutim, ono nigde neće otići. Ono nas nikada neće napustiti. Ono neće umreti. Ostaće sa nama čitavog života."
Zbog toga nas blizina sasvim male dece toliko razgaljuje: u njima vidimo odraz naše duboke, predivne, nevine duhovne suštine koju još nismo pokopali i sakrili od samih sebe.
Kada stupimo u dodir sa unutrašnjim detetom, mi dospevamo u vezu sa našom najdubljom i najčistijom duhovnom suštinom. Negujući odnos sa unutrašnjim detetom, mi automatski obrazujemo dublju i čvršću vezu sa našom duhovnom suštinom, koja će se zatim ispoljiti i u našem životu.
Drugi važan razlog za stupanje u dodir sa unutrašnjim detetom jeste taj što je dete ključ naše kreativnosti. Dobro je poznato koliko su deca kreativna, ukoliko im okolina to dopušta. Kreativnost sasvim male dece je nepresušna. Ona su u stanju da neprekidno, nesputano, igraju svoje maštovite igre.
Mi se ne razlikujemo od njih. Svi mi posedujemo tu magičnu, kreativnu suštinu u sebi, upravo kao i deca, ali smo je kao odrasli potisnuli, inhibirali. Tako, kada dospemo u dodir sa unutrašnjim detetom, dolazi do naglog oslobadjanja kreativnosti.
Unutrašnje dete je takodje ključ razvoja intimnosti u našim odnosima. Pošto je unutrašnje dete ono koje poseduje najdublja osećanja, ono je jedini deo nas koji može istinski da voli. Ono je takodje naš ranjivi deo, onaj deo koji može biti povredjen. Da biste postali zaista intimni sa nekom osobom moraćete takodje da budete i u dodiru sa svojom ranjivošću, čak i sa najosetljivijom tačkom u vama koja može biti povredjena.
Tako, upravo je ranjivo dete u nama ono koje nam dopušta da doživimo intimnost i bliskost sa drugim osobama. Ako nismo u dodiru sa našim unutrašnjim detetom, mi zaziremo od prave intimnosti sa drugim ljudskim bićem. Medjutim, u procesu učenja kako da uspostavimo kontakt sa unutrašnjim detetom, kako da preuzmemo odgovornost za njega, kako da ga štitimo i dopustimo mu da se ispolji na prikladan način, mi ćemo po prvi put doživeti pravu, zdravu intimnost koja će nam ispuniti život.
Neki ljudi su u stalnom kontaktu sa unutrašnjim detetom. Možda neki od vas već znaju šta znači biti u kontaktu sa unutrašnjim detetom ili možda poznaju ljude kojima to prirodno ide od ruke. Sa ovakvim ljudima je zabavno družiti se, oni mogu pokrenuti naš emocionalni deo, upravo kao i dete.
Nažalost, većina nas je potisnula ili pokopala unutrašnje dete jer smo još u ranoj mladosti otkrili da ovaj svet nije sigurno mesto za njega. Tako smo, još od najranijeg doba, počeli da gradimo odbrambene zidove kako bismo ga zaštitili. Najveći deo naše ličnosti zasniva se na sistemu odbrane koji smo stvorili da bismo odbranili tu veoma osetljivu, povredljivu emocionalnu suštinu koju oličava unutrašnje dete. Gradimo sve jače i jače tvrdjave, sve više mehanizama koji će nam omogućiti da preživimo u ovom surovom svetu koji nije uredjen tako da bi se bezazleno dete u njemu moglo osećati sigurnim.
Na kraju, u svojim pokušajima da ga zaštitimo, mi smo duboko zakopali dete u sebi, tako da čak nismo ni svesni njegovog postojanja. Taj problem prisutan je kod većine ljudi. Mi automatski delujemo na osnovu naših odbrambenih sistema i mehanizama opstanka zaboravljajući da smo ih u prvom redu stvorili da bismo vodili brigu i ispunjavali potrebe deteta u nama.
Svejedno, mi iznutra osećamo bol jer njegove potrebe nismo ispunili. Medjutim, ono nigde neće otići. Ono nas nikada neće napustiti. Ono neće umreti. Ostaće sa nama čitavog života."
Нема коментара:
Постави коментар