недеља, 10. јун 2012.

ExXPeriment Dan 6

" Postoje i mnoge druge zabrane koje prihvatamo u drugim bitnim odnosima. Tako devojka koja je u dugoj vezi sa ljubomornim muškarcem može steći zabranu na privlačnost. Muškarac pored ambiciozne, takmičarski nastrojene žene može steći zabranu na uspeh. Koliko god je različitih vrsta konopaca kojima možemo biti sputani, toliko je i načina da se oslobodimo takvih ograničenja. Ne postoji dovoljno dobar izgovor za nepreuzimanje odgovornosti za svoj život u svoje ruke. Kukanje, okrivljavanje i kritikovanje odraz su nedostatka hrabrosti. Oni koji iskreno žele da napreduju i istražuju sebe, pronaći će načine da to i urade. Promene ponekad nisu jednostavne, ali osećaj slobode posle rešavanja obrazaca ponašanja kojima je istekao rok trajanja zaista je vredan truda. Uopšteno gledano, kad je u pitanju psihološka zabrana, rešenje je u davanju dozvole. Do oslobađajućeg otkrića da smemo da uživamo u životu, pokažemo svoja osećanja i razmišljamo na svoj način, možemo doći u novim odnosima (partnerstvo, duboko prijateljstvo, odnos s terapeutom) ili samoanalizom ograničavajućih odnosa i obrazaca razmišljanja. Spoznaja da zabrane koje nosimo u glavi "nisu naše" i da je bez njih mnogo lepše živeti donosi veliko rasterećenje i daje novu dimenziju osećaju lične slobode.



Sloboda je stanje uma

Psihološke naredbe na sličan su način ograničavajuće kao i zabrane. Takve poruke, kad se usađuju u nevinu, otvorenu psihu deteta, ostaju duboko zabeležene. Mnogi ljudi zbog toga misle da su jednostavno takvi, da su se s tim rodili i da je to nepromenljivi deo njihove ličnosti. Eric Berne razlikuje nekoliko najčešćih psiholoških naredbi koje naziva pokretačima. One su okidač za našu podsvest koja nas onda tera na određeno ponašanje, bez obzira na realan kontekst. Na primer, pokretačka naredba "budi jak" temelji se na ignorisanju, negiranju, kažnjavanju ili posramljivanju detetovih izvornih osećanja. Kod tradicionalnog patrijarhalnog vaspitanja taj pokretač je čest i ponekad dovodi ne samo do skrivanja osećanja nego i do potpune emotivne hladnoće. S druge strane, isto takvo vaspitanje u devojčice usađuje pokretač "udovolji drugima", zbog čega mnoge žene ne pronalaze način da se bez osećanja krivice "izbore za sebe". Česte naredbe koje direktno ili indirektno mogu biti usađene u psihu deteta jesu i "budi savršen" ili "radi teško".

Pošto se čovek navikne da funkcioniše na osnovu takvih pokretača, prilično mu je teško da shvati da mu oni samo troše energiju. Jer, ispod naredbe uvek je skrivena neka usvojena životna vrednost: snaga, altruizam, izvrsnost, vrednoća. Zato se ljudi vežu za svoj pokretač i boje se da će, ako ga izgube, ostati bez nečeg zaista vrednog. Međutim, oni predstavljaju vrstu psihičke prisile i tek kada ih se oslobodimo, možemo biti istinski snažni, altruistični, kvalitetni i vredni. Umorni od pokušaja da ostvarimo sve te iracionalne želje, dobro se osećamo tek kada dignemo ruke i odustanemo, kada prestanemo da verujemo u svrhu svog pokretača.

Sloboda je stanje uma, niko nam je ne može pokloniti. Zadaci otkrivanja izvora svoje lične slobode su na nama. Ono što možemo jeste da budemo otvoreni za spoljašnje stimulanse i senzibilni za nežan glas sopstvenih osećanja i intuicije.

Želja je putokaz slobode

Jedna od najvažnijih stvari pri otkrivanju novih stepena, novih dimenzija lične slobode, jeste shvatiti da ne možemo menjati druge, već samo sebe. Sami sa sobom imamo najdugotrajniji i najbliskiji odnos i zato nam negovanje tog odnosa mora biti na prvom mestu. Kad volimo i poštujemo sebe, onda smo u stanju da ljubav i poštovanje damo i drugima. Da bismo mogli to da uradimo, osim čišćenja svog mentalno-emotivnog prostora od opterećujućih i ograničavajućih roditeljskih poruka, važno je i da gradimo i čuvamo odnose koji podržavaju pozitivnu sliku koju imamo o sebi.

Druga važna stvar jeste: usuditi se želeti. Želje su vrsta psihičkog goriva. One određuju smer našeg delovanja. Da bismo mogli da usmeravamo svoj život ka ispunjenju svojih želja, moramo da razlikujemo impulsivnu od svesne želje. Kriterijum je vrlo jednostavan: trajnost. Impulsivna želja je poput šibice. Ima je, pa je nema. Udovoljavajući svojim impulsivnim idejama u život unosimo haos, osećamo se dezorijentisani i na kraju ne znamo šta želimo. Želje koje proizlaze iz dubljih vrednosti imaju svoju trajnost.

Slediti svoje želje znači imati hrabrosti otvoriti se. Taj put je dvosmeran: otvaramo se i za primanje i za davanje. Neko nam može pokazati svoja osećanja ili nam ponuditi zanimljivu poslovnu ideju a da mi to uopšte ne registrujemo kao nešto vredno pažnje. A ako smo otvoreni, to što primimo može nam dotaći srce ili unaprediti naše poslovanje. Slično je s onim što dajemo. Kad smo suzdržani ili u strahu, skloni smo izbegavanju ili manipulativnom ponašanju kojim kroz davanje tražimo nešto za sebe. Najčešće nas u takvom stanju drže nerazrešeni odnosi sa bliskim osobama: partnerom, roditeljima, braćom, sestrama, prijateljima. Uporno traženje potvrde, pažnje ili oslonca koju nam bliska osoba sama od sebe ne daje, može narušiti sliku koju imamo o sebi, što stvara neravnopravne, zavisničke odnose. Najviše vezuju i opterećuju oni odnosi u kojima uporno tražimo ono što nikako ne dobijamo ili dobijamo u mrvicama koje nam "mnogo znače".
Ljubav oslobađa

Mnogi ljudi ljubav i slobodu smatraju suprotnim pojmovima. Emotivnu bliskost doživljavaju više kao ograničenje i obavezu, a manje kao istraživanje sebe i voljene osobe. A činjenica je da ništa ne oslobađa tako kao ljubav. Ali da bismo mogli da damo i primimo ljubav koja je autentično naša, prvo se moramo osloboditi sputavajućih misaonih i emotivnih obrazaca koje smo pokupili iz roditeljskog doma. Do tada, naša autentična osećanja i želje mešaće se sa osećanjima i željama projektovanim iz potreba našeg unutrašnjeg deteta. Unutrašnje dete je onaj "mali ja" u kome su sačuvana emocionalna sećanja iz detinjstva. "Sa sobom kao odraslima postupamo onako kako su s nama drugi postupali kad smo bili mali", smatra psihološkinja Alice Miller. Ako smo ljubav zasluživali poslušnošću i povlađivanjem, onda i u odraslom dobu naklonost pokušavamo da steknemo na sličan način. Ako smo se osećali voljenima samo kad smo bili zabavni i vedri, onda kao odrasli ljudi mislimo da zaslužujemo ljubav samo kad smo takvi. Tek kad se rešimo takvih emotivno-mentalnih zavrzlama, možemo voleti slobodno i otvoreno, ne iz nesvesne dečje potrebe, već iz iskrene, svesne želje.

Osećaj unutrašnje slobode preduslov je za ljubav i prema sebi i prema drugima. Kad nemamo mogućnost slobodnog izbora, nemamo ni mogućnost biranja ljubavi. Biti otvorenog srca, bilo prema partneru, bilo prema porodici, bilo prema prijateljima, znači otvoreno se pokazivati onakvim kakvi zaista jesmo. Čim postoje neki aspekti sebe koje u bliskim odnosima imamo potrebu da sakrijemo, to je alarm za ispitivanje osećanja i želja. Iskreno voleti i davati se možemo samo ako se pred dragima osećamo "svoji", spontani i opušteni. Takva ljubav je oslobađajuća, a sloboda koja se na taj način stvara vodi prema otkrivanju novih dimenzija ljubavi."

Magazin Sensa

Нема коментара:

Постави коментар