Nepovratna pesma - Miroslav Mika Antić

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
- moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma – da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al’ kad pođem – neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde – kako pružim nogu -
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek’ od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem – krenem ludo,
nestrpljivo,
radoznalo…
Ne znam šta me tamo čeka
u maglama izdaleka,
al’ ako se i pozlatim,
il’ sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Miroslav Antić