PRIRUČNIK ZA RATNIKA SVETLOSTI .. Paulo Koeljo II DEO

Ratnik se seća prošlosti.

Poznaje čovekovo Duhovno Traganje, zna da

su njime već ispisane pojedine najsvetlije stranice

istorije. I neka od njenih najgorih poglavlja: pokolji,

žrtve, mračnjaštvo.

Upotrebljavano je za lične ciljeve, a njegove su

ideje služile kao štit za najstravičnije namere.

Ratnik je već slušao primedbe ove vrste: „Ka-

ko ću saznati da li je ovaj put istinski?“ I video mno-

ge ljude kako odustaju od traganja da bi izbegli od-

govor na to pitanje.

Ratnik nema nedoumica; sledi jedan nepogre-

šivi obrazac.

„Po plodovima poznaćete drvo“, govorio je

Isus. On se pridržava ovog pravila, i nikad ne greši.

Ratnik svetlosti poznaje značaj intuicije.

U jeku bitke, nema vremena da razmišlja o

udarcima neprijatelja - tada koristi svoj instinkt, i

sluša svog anđela.

U vreme mira odgoneta znakove koje mu Bog

šalje. Ljudi kažu: „Pomerio je pameću“.

Ili: „Živi u svetu mašte.“

Ili pak: „Kako se može pouzdati u stvari koje

nisu logične?“

Ali ratnik zna da je intuicija azbuka Božija, i

nastavlja da sluša vetar i da priča sa zvezdama.

Ratnik svetlosti i njegovi drugovi okupljaju

se oko vatre.

Dok tako sede, pretresaju svoja postignuća - a

stranci koji se pridruže grupi uvek su dobrodošli, jer

se svi ponose svojim životom i Dobrom Borbom.

Ratnik oduševljeno govori o svom putu, priča kako

je odoleo nekom izazovu, koje je rešenje našao u ne-

kom teškom trenutku. Dok pripoveda svoje dogo-

dovštine, reci mu odišu strašću i romantičarskim za-

nosom.

Ponekad dopušta sebi malo preterivanja. Seća

se da su i njegovi preci preterivali, s vremena na vre-

me.

Zato i on to čini. Ali nikad ne brka ponos sa;

taštinom, niti veruje u vlastita preterivanja.        

Cuje ratnik kako neko kaže. „Moram

sve da razumem, pre no što donesem bilo

kakvu odluku. Hoću da imam slobodu da

se predomislim, ako treba.“

Ratnik s nepoverenjem gleda na ovu izjavu. I

on takođe može imati istu slobodu, ali ga to ne spre-

čava da preuzme određenu obavezu, čak i ako mu

nije baš sasvim jasno zašto to čini.

Ratnik svetlosti donosi odluke. Duša mu je slo-

bodna kao oblaci na nebu, ali on je obavezan prema

svome snu. Na svome putu, slobodno izabranom,

mora da se budi u doba koje mu nije po volji, da slu-

ša ljude koji mu ne kazuju ništa, da podnosi određe-

ne žrtve.

Prijatelji prigovaraju: „Ti nisi slobodan.“

Ratnik jeste slobodan. Ali zna da otvorena fu-

runa ne peče hleb.

 Sta god da činimo, treba 'da znamo šta nas

čeka, da poznajemo sredstva kojima se

postiže određeni cilj i sposobnost kojom

raspolažemo da bismo ispunili preuzeti

zadatak.

Jedino onaj ko, opremljen na taj način, nimalo

ne mari za ishod osvajanja, i sav je obuzet borbom,

može reći da se odrekao plodova.

„On se može odreći ploda, ali to odricanje ne

znači ravnodušnost prema ishodu.“

Ratnik svetlosti s uvažavanjem sluša Gandi-

jevu strategiju. I ne dopušta da ga zbune oni što, ne-

sposobni da išta postignu, neprestano propovedaju

odricanje.

Ratnik svetlosti obraća pažnju na sitnice, jer

one mogu izazvati veliku pometnju.

Jedan trn, ma koliko bio mali, primorava putni-

ka da prekine hod. Neka sićušna i nevidljiva ćelija

može razoriti zdrav organizam. Sećanje na neki tre-

nutak straha koji smo pretrpeli u prošlosti, čini da se

strah vraća sa svakim novim jutrom. Delić sekunde

otvara pukotinu za smrtonosni udarac neprijatelja.

Ratnik budno pazi na sitnice. Ponekad je grub

prema sebi, ali više voli da se tako ponaša.

„Đavo obitava u dfiiiprna“, kaže jedna stara

poslovica iz Predanja.

Ratnik svetlosti ponekad gubi veru.

Postoje trenuci kad baš ni u šta ne veruje. I pita

svoje srce: „Zar se zaista isplati toliki trud?“

Ali srce uporno ćuti. I ratnik svetlosti mora

sam da odluči.

Tada pokušava da nađe neki primer. I seća se

da je Isus prošao kroz nešto slično - da bi mogao u

potpunosti da se uživi u ljudsku sudbinu.

„Neka me mimoidje ova čaša“, reče Isus. I on

je izgubio snagu i hrabrost, ali nije posustao.

Ratnik svetlosti i dalje živi bez vere. Ali nasta-

vlja da ide napred, i vera mu se na kraju vraća.       ;

     

Ratnik zna da nijedan čovek nije ostrvo.  

                                               Ne može da se bori sam; kakav god bio njegov

plan, zavisi od drugih osoba. Mora s nekim da ras-

pravlja o svojoj strategiji, da zatraži pomoć i - u ča-

sovima predaha - da ima kome da priča o svojoj bor-

bi, pokraj vatre.

Ali ne dozvoljava da ljudi pobrkaju njegovo

drugarstvo sa nesigurnošću. Njegova su dela prozir-

na, ali su mu zamisli tajnovite.

Ratnik svetlosti pleše sa svojim drugovima, ali

ne prenosi ni na koga odgovornost za svoje korake.

U predahu borbe, ratnik se odmara.

Često provodi dane ne radeći ništa, jer njegovo

srce to traži; ali njegova intuicija ostaje budna. On ne

čini smrtni greh lenjosti, jer zna kuda ga on može od-

vesti: u mlaku obamrlost nedeljnih popodneva, kad

vreme prolazi - i ništa se drugo ne dešava.

Ratnik to naziva „grobljanskim mirom“. Seća

se jednog odlomka iz Apokalipse: „Proklinjem te za-

to što nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć!

Tako, budući mlak, izbljuvaću te iz usta svojijeh.“

Ratnik se odmara i smeje. Ali je uvek na oprezu.

atnik svetlosti zna: svako se svakoga plaši.

Taj strah se obično ispoljava na dva načina:

kroz agresiju ili kroz potčinjavanje. To su dva lica

istog problema.

I zato, kad se nađe pred nekim ko u njemu iza-

ziva bojazan, ratnik pomisli: i drugog muče iste stre-

pnje kao i mene. I on je savladjivao slične prepreke,

proživljavao iste teškoće.

Ali on ume bolje da se izbori sa situacijom. Za-

što? Zato što koristi strah kao motor, a ne kao kočni-

cu.

Tako ratnik uči od protivnika, i postttpa na isti

način.

Za ratnika ne postoji nemoguća ljubav.

On ne dopušta da ga obeshrabre ćutanje, ra-

vnodušnost ili odbijanje. Zna da se - iza ledene ma-

ske koju ljudi nose - krije vatreno srce.

I zato, ratnik stavlja na kocku više nego drugi.

On neumorno traži nečiju ljubav - čak i ako zna da

će vrlo često čuti reč „ne“, da će se vraćati kući pora-

žen, s osećanjem odbačenosti u telu i duši.

Ratnik se ne da zastrašiti kad traži ono što mu

treba. Bez ljubavi, on je ništa.

Ratnik svetlosti poznaje tišinu koja prethodi

nekoj važnoj bici.

A ta tišina, kao da govori: „Stvari su se zausta-

vile. Bolje je da borbu ostavimo po strani i da se

malo razonodimo.“ Neiskusni borci u tom času odla-

žu svoje oružje, i žale se na dosadu.

Ratnik pomno osluškuje tišinu; zna da se ne-

gde nešto sprema. Zna da razorni zemljotresi nailaze

bez najave. Već je hodao noću kroz šumu; kad se

životinje pritaje, znači da je opasnost blizu.

Dok drugi ćaskaju, ratnik se vežba u rukovanju

mačem, i budno motri na horizont.

    Ratnik svetlosti veruje.    

I zato što veruje u čuda, čuda počinju da se

dešavaju. Pošto je uveren da njegova misao može da

mu izmeni život, njegov život počinje da se menja.

Budući da je ubeđen da će sresti ljubav, ta ljubav se

pojavljuje.

S vremena na vreme, doživljava razočaranja.

Ponekad se oseća povređenim.

Tada sluša primedbe: „Kako je naivan“.

Ali ratnik svetlosti zna da se to isplati. Na sva-

ki poraz, dolaze dve pobede u njegovu korist.

Ratnik je naučio da je bolje slediti svetlost.

Već mu se dešavalo da izda, slaže, da skrene sa

svog puta, da se ulaguje tmini. I sve se i dalje dobro

odvijalo - kao da se ništa nije desilo.

Međutim, najednom se otvara provalija; mo-

gao je učiniti bezbroj sigurnih koraka - ali dovoljan

je samo jedan suvišan korak, pa da sve bude svršeno.

Tada se ratnik zaustavlja, pre no što samog sebe

uništi.

Donevši takvu odluku, sluša četiri primedbe:

„Uvek si pogrešno postupao. Suviše si star da bi se

menjao. Nisi dobar. Nisi se pokazao dostojnim.“

Diže pogled k nebu. A jedan glas mu kaže:

„Dragi moj, ceo svet je već činio pogrešne stvari.

Oprošteno ti je, ali ne mogu te prisiljavati da primiš

taj oproštaj. Odluči sam.“

Pravi ratnik svetlosti prihvata oproštaj.

Ratnik svetlosti neprestano teži da se popra-

vi. Svaki udarac njegovog mača podrazu-

meva vekovna iskustva mudrosti i medi-

tacije. Svaki udarac mora sadržati u sebi

snagu i veštinu svih ratnika iz prošlosti,

koji i dan-danas nastavljaju da blagosilja-

ju borbu. Svaki pokret učinjen u toku bit-

ke, veliča pokrete koje su prethodna po-

kolenja nastojalala da prenesu posred-

stvom Predanja.

Ratnik usavršava lepotu svojih udaraca.

Ratnik svetlosti uliva poverenje.

Ponekad čini greške, ponekad smatra sebe

važnijim nego što jeste. Ali ne laže.

Kad se okupi oko vatre sa svojim drugovima i

drugaricama, razgovara sa njima. Zna da njegove re-

ci ostaju zabeležene u pamćenju Vaseljene, kao sve-

dočanstvo njegovih misli.

Ratnik se pita: „Zašto toliko govorim, kad če-

sto nisam u stanju da učinim sve ono što kažem?“

A srce odgovara: „Kad javno zastupaš svoje

ideje, moraš i da se potrudiš da živiš u skladu s nji-

ma.“

I baš zato što misli ono što govori, ratnik se

preobraća u ono što kaže.

Ratnik zna da se bitka s vremena na vre-

me prekida.

I nema smisla nastavljati je na silu: treba biti

strpljiv, sačekati da se suprotstavljene snage ponovo

sukobe. U tišini bojnog polja, ratnik sluša otkucaje

svoga srca.

Uviđa da je napet. I da se plaši.

Tada svodi svoje životne račune; proverava da

li mu je mač naoštren, srce zadovoljno, da li mu vera

plamti u duši. Zna da je održavanje opreme jednako

važno kao i delanje

Uvek se ispostavi da nešto nedostaje. I ratnik

svetlosti koristi trenutke kad se vreme zaustavlja, da

bi se bolje opremio.

Ratnik zna da se jedan anđeo i jedan demon

otimaju za ruku koja drži mač.

Demon kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je

pravi trenutak. Plašiš se.“ Anđeo kaže: „Posustaćeš.

Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“

Ratnik je iznenađen. Obojica su kazali isto.

Tada demon nastavlja: „Daj da ti pomognem“.

I anđeo kaže: „Ja ću ti pomoći“.

Tek tada, ratnik uviđa razliku. Reci su iste, ali

su saveznici različiti.

I zato bira ruku svog anđela.

Svaki put kad isuče svoj mač, ratnik ga i

upotrebi.

Može ga iskoristiti da prokrči neki put, da ne-

kome pomogne, ili da otkloni kakvu opasnost - ali

mač je ćudljiv i ne voli da se njegova oštrica izlaže

bez razloga.

Zato ratnik nikada ne preti. On može da napa-

dne, da se brani ili da pobegne; svaki od ova tri

postupka čini deo bitke. Ono što, međutim, ne spada

u borbenu veštinu, jeste rasipanje snage jednog udar-

ca pričanjem o njemu.

Ratnik svetlosti uvek pazi na svaki pokret svo-

ga mača. Ali takođe zna da i mač vodi računa o svo-

jim pokretima.

Mač nije stvoren da bi se koristio ustima.

Ponekad, ratnika svetlosti progoni zlo; tada

ga on, mirno i pribrano, poziva u svoj ša-

tor.

I pita ratnik zlo: „Hoćeš li da me povrediš, ili

da me iskoristiš za ranjavanje drugih?“

Zlo se pretvara da ga ne čuje. Kaže da poznaje

mračne dubine ratnikove duše. Pozleđuje nezarasle

rane, i vapi za osvetom. Podseća ga da poznaje neke

zamke i ubojite otrove koji će mu pomoći da uništi

svoje neprijatelje.

Ratnik svetlosti sluša. Ako zlo nekud odluta u

mislima, on ga ponovo navodi na razgovor, i podro-

bno ga ispituje o svim njegovim zamislima.

Pošto sve sasluša, ustaje i odlazi. Zlo je toliko

govorilo, toliko se umorilo i ispraznilo, da neće biti

kadro da ga prati.

Ratnik svetlosti - nehotice - zakoračuje u

prazno i pada u provaliju.

Utvare ga plaše, samoća ga tišti. Budući da je

tražio Dobru Borbu, nije ni slutio da bi mu se to mo-

glo desili; ali desilo se. Obavijen tminom, obraća se

svome učitelju.

„Učitelju, upao sam u provaliju“, kaže. „Vode

su duboke i mutne.“

„Upamti jedno“, odgovora učitelj. „Covek se

ne davi zato što upadne u vodu, već zato što ostaje

ispod nje.“   

I ratnik svetlosti napreže sve svoje snage da se

izbavi iz situacije u kojoj se zatekao.

   Ratnik svetlosti ponaša se kao dete.

Ljudi su zapanjeni; zaboravili su da dete treba

da se zabavlja, da se igra, da bude pomalo nepristo-

jno, da postavlja neumesna i nezrela pitanja, da go-

vori gluposti u koje čak ni samo ne veruje.

I pitaju, užasnuti: „Zar je to duhovni put? On je

potpuno nezreo!“

Ova primedba ispunjava ratnika ponosom. I on

održava vezu sa Bogom, blagodareći svojoj bezazle-

nosti i radosti, ne gubeći pri tom iz vida svoju misiju.

. Latinski koren reci „odgovornost“ otkriva

njeno značenje: sposobnost da se odgovo-

ri, reaguje.

Odgovoran ratnik bio je u stanju da posmatra i

vežba. Umeo je, takođe, da bude i „neodgovoran“:

dopuštao je, ponekad, da ga prilike nose, a nije odgo-

varao, niti je reagovao.

Ali je naučio lekciju; zauzeo je neki stav, po-

slušao savet, pokazao dovoljno poniznosti da prihva-

ti pomoć.

Odgovoran ratnik je onaj ko ne tovari na svoja

pleća breme sveta; to je onaj ko je naučio kako da se

izbori s trenutnim izazovima.

Ratnik svetlosti ne može baš uvek da bira

svoje bojno polje.

Ponekad biva uhvaćen na prepad, usred bitaflga

koje nije želeo; ali ne vredi mu da beži, jer će ga te

bitke pratiti u stopu.

Zato, u trenutku kad je sukob gotovo neizbc-

žan, ratnik zapodeva razgovor sa svojim protivni-

kom. Ne pokazujući strah ili kukavičluk, nastoji da

sazna zbog čega taj drugi želi da se bori; šta ga je

nagnalo da napusti svoje selo i da dođe po njega, da

ga izazove na megdan. Ne vadeći mač iz korica, ra-

tnik uspeva da ga ubedi da ta bitka nije njegova.

Ratnik svetlosti sluša ono što njegov protivnik

ima da kaže. I upušta se u borbu samo ako je to neop-

hodno.

Ratnika svetlosti obuzima strah pred va-

žnim odlukama.

„To je isuviše krupan zalogaj za tebe“, kaže

jedan prijatelj. „Samo napred, hrabro“, kaže drugi. A

njegove nedoumice rastu.

Posle nekoliko dana kolebanja, povlači se u je-

dan ugao svog šatora, tamo gde obično sedne kad ho-

će da se posveti razmišljanju i molitvi. Vidi sebe u

budućnosti. Vidi ljude kojima će njegovo držanje do-

neti blagodet ili štetu. Ne želi da prouzrokuje nepo-

trebne patnje, ali ne želi ni da napusti svoj put.

Tada ratnik čeka da se odluka sama javi.

Ako bude potrebno da kaže „da“, to će hrabroj

reći.

Ako, pak, bude trebalo da kaže ,ne“, kazaće to,

bez zazora.

Ratnik svetlosti u putpunosti preuzima od

govornost za svoju Ličnu Legendu.

Prijatelji primećuju: „Njegova je vera zadivlju-

juća!“

Ratnika najpre obuzima ponos, ali već posle

nekoliko trenutaka počinje da oseća stid pred onim

što je čuo, jer zna da zapravo nema onu veru koju po-

kazuje.

U tom času, anđeo mu šapuće: „Ti si samo je-

dno oruđe svetlosti. Nema razloga da se razmećeš,

niti da se osećaš krivim; jedino imaš razloga da se

raduješ.“

I ratnik svetlosti, čim uvidi da je samo oruđe,

postaje spokojniji i pouzdaniji.                        -

Htler je možda izgubio rat na bojnom po-

lju, ali je na kraju ipak nešto dobio“, kaže

M. Halter. „Jer je čovek XX veka stvorio

koncentracione logore i obnovio muče-

nja, a uz to je i pokazao svojim bližnjima

''da je moguće zatvoriti oči pred tuđim ne-

srećama.“

Možda je i u pravu: postoje napuštena deca, is-

kasapljeni civili, nevini u zatvorima, usamljeni star-

ci, pijanci po jarkovima, luđaci na vlasti.

Ali možda uopšte nije u pravu: jer postoje ra-

tnici svetlosti.

A ratnici svetlosti nikad rie prihvatajti ono

je neprihvatljivo.

Ratnik svetlosti nikad ne zaboravlja

izreku : dobro jare ne mekeće.

, Nepravde se dešavaju. Svi zapadaju u situacije

koje nisu zalužili - obično onda kad ne mogu da se

brane. Mnogo puta, poraz kuca na ratnikova vrata.

Kad se to desi, ratnik ućuti. Ne troši energiju

na reci, jer one ne mogu ništa da učine; bolje je upo-

trebiti snagu za pružanje otpora, biti strpljiv i znati

da Neko sve to posmatra. Neko ko je video neprave-

dnu patnju, i ko se s tim ne miri.

Taj Neko pruža mu ono što mu je najpotrebni-

je: vreme. Pre ili kasnije, sve će se ponovo preokre-

nuti u njegovu korist.

Ratnik svetlosti je mudar; ne govori o svojim

porazima.

Jedan mač može trajati kratko. Ali ratnik

svetlosti mora trajati dugo.

Zato se on ne zavarava svojom sposobnošću, i

izbegava da bude uhvaćen na prepad. On svakoj stva-

ri pridaje onu vrednost koju ona zaslužuje.

Vrlo često, kad je suočen s ozbiljnim teškoća-

ma, đavo mu šapuće na uvo: „Nemoj da se sekiraš, to

nije ništa ozbiljno“.

Drugi put, pak, kad su u pitanju beznačajne

stvari, đavo kaže: „Moraš uložiti svu svoju snagu da

bi se izvukao iz ove neprilike“.

Ratnik ne sluša šta đavo govori; on je gospodar

svoga mača.
Ratnik svetlosti je uvek budan.

Ne traži dozvolu od drugih da bi se latio mača;

jednostavno ga uzima u ruke. Takođe ne gubi vreme

objašnjavajući svoje postupke; veran onome što je

Bog odredio, on odgovara za svoja dela.

Gleda pored sebe, i prepoznaje svoje prijatelje.

Osvrće se unazad i prepoznaje svoje protivnike. Ne-

umoljiv je kad je u pitanju izdaja, ali se ne sveti; jedi-

no uklanja neprijatelje iz svog života, ne boreći se s

njima duže nego što je neophodno.

Ratnik svetlosti ne pokušava da giradi sliku o

sebi; on naprosto postoji.

Ratnik svetlosti se ne druži s onim ko želi

da mu naudi. I ne može se videti u društvu

onih koji žele da ga „uteše“.

Izbegava one koji su na njegovoj strani samo u

slučaju poraza: ti lažni prijatelji hoće da dokažu da se

slabost nagrađuje. Donose uvek rđave vesti. Stalno

pokušavaju da unište ratnikovo poverenje - pod pla-

stom „solidarnosti“.

Kad ga vide ranjenog, kupaju se u suzama, ali

- u dubini duše - likuju jer je ratnik izgubio jednu

bitku. Ne shvataju da je i to deo borbe.

Istinski ratnikovi drugovi uz njega su u sva-

kom trenutku, u teškim i u bezbrižnim časovima.

Na početku svoje borbe, ratnik svetlosti je

izjavio: „Ja imam snove“.

Posle nekoliko godina, shvata da je moguće

stići na željeno odredište; zna da mu sleduje nagrada.

Tog časa, obuzima ga tuga. Poznaje tuđu ne-

sreću, usamljenost, nezadovoljstvo koje tišti veliki

deo čovečanstva, i smatra da ne zaslužuje ono što

dobija.

Anđeo mu šapuće: „Vrati sve“. Ratnik pada na

kolena i predaje Bogu sve što je stekao.

Taj čin Predaje obavezuje ratnika da prestane

da postavlja glupa pitanja, i pomaže mu da savlada

osećanje krivice.

Ratnik svetlosti drži mač u svojim rukama.

Na njemu je da odluči šta će da učini, a šta

neće učiniti ni po koju cenu.

Ima trenutaka kada ga život dovede u škripac:

primoran je da se liši stvari koje je oduvek voleo.

Tada ratnik razmišlja. Nastoji da utvrdi da li ispunja-

va volju Božiju, ili su njegovi postupci samo posledi-

ca sebičnosti. Ako je to lišavanje sastavni deo njego-

vog puta, on ga prihvata bez pogovora.

Međutim, ako je ono izazvano tuđom pokvare-

nošću, onda će njegov odgovor biti nemilosrdan.

Ratnik raspolaže i udarcem i oproštajem. I ume

da ih koristi s podjednakom veštinom.

Ratnik svetlosti ne upada u zamku reci „slo-

boda“.

U razdobljima kad njegov narod trpi ugnje-

tavanje, pojam slobode je jasan. U takvim vremeni-

ma, koristeći mač i oklop, ratnik se bori sve dok ne

izgubi dah ili život. Pred tuđim jarmom, sloboda je

lako shvatljiv pojam: ona je suprotno od ropstva.

Ali, ponekad, ratnik sluša starije kako govore:

„kad prestanem da radim, biću slobodan“. Zatim,

godinu dana kasnije, isti ti stariji ljudi se žale: „Život

je samo dosada i navika“. U tom slučaju, slobodu je

teško razumeti; ona znači odsustvo smisla.

Ratnik svetlosti uvek ima neku obavezu. On je

rob svoga sna, ali koraci su mu slobodni.

Ratnik svetlosti ne ponavlja uvek istu bor-

bu - naročito kad nema ni napredovanja ni

povlačenja.

Ako bitka tapka u mestu, on smatra da treba da

sedne s neprijateljem i da se dogovori o primirju.

Obojica su se već okušali u veštini mačevanja i sad

treba da sklope sporazum.

To je gest dostojanstva - a ne kukavičluka.

Znak da postoji ravnoteža snaga, i promena strate-

gije.     

Nakon potpisivanja mirovnih planova, ratnici

se vraćaju kući. Ne moraju nikome ništa da dokazu-

ju; izvojevali su Dobru Bitku, i očuvali veru. Svaki

je malo popustio, savlađujući time veštinu pregova-

ranja.

Prijatelji pitaju ratnika svetlosti odakle crpi

svoju energiju. A on kaže: „Od skrivenog

neprijatelja“.

Prijatelji pitaju ko je taj.

Ratnik odgovara: „Neko koga ne možemo po-

vrediti.“

To može biti dečak koji ga je porazio u nekoj

svađi u detinjstvu, devojčica koja ga je „napustila“ u

jedanaestoj godini, profesor koji ga je nazvao ma-

garcem. Kada je umoran, ratnik se priseća da im još

nije pokazao svoju hrabrost.

Ne pomišlja na osvetu, jer skriveni neprijatelj

nije više deo njegove priče. Razmišlja jedino kako da

usavrši svoju veštinu, kako bi njegovi podvizi obišli

svet i stigli do ušiju onoga ko ga je povredio u pro-

šlosti.

Jučerašnja bol je snaga ratnika svetlosti.

Ratniku svetlosti uvek se pruža i druga pri-

lika u životu. Poput svih ostalih muškara-

ca i žena, ni on nije od rođenja umeo da

rukuje mačem; mnogo je grešio pre no što

je otkrio svoju Ličnu Legendu.

Nijedan ratnik ne može da sedne pored vatre i

da izjavi pred drugima: „Uvek sam se ispravno pona-

šao.“ Ko to tvrdi, taj laže, i još nije naučio da spozna

samog sebe. Pravi ratnik svetlosti već je činio razne

nepravde.

Ali, prevaljujući svoj životni put, uviđa da

uvek ponovo sreće osobe o koje se nekada ogrešio.

Ti susreti mu pružaju priliku da ispravi zlo ko-

je je prouzrokovao. I on je koristi, bez oklevanja.

Ratnik svetlosti je bezazlen kao golubice, i

mudar kao zmije.

Kad se sastane sa svojim društvom, da pora-

zgovara, ne osuđuje tuđe ponašanje; on zna da sile

mraka koriste jednu nevidljivu mrežu da bi širile

svoje zlo. Ta mreža hvata svako obaveštenje koje le-

bdi u vazduhu, i izobličava ga u spletku i zavist koje

nagrizaju ljudsku dušu.

Tako, sve ono što je o izvesnoj osobi rečeno

uvek na kraju stigne do ušiju njenih neprijatelja, uve-

ličano podmuklim teretom otrova i zlobe.

I zato, kad ratnik svetlosti govori o stavovima

svog brata, uvek zamišlja da je i on prisutan i da

sluša njegove reci.

Prvo je zapisano u Brevijaru Srednjoveko-

vnog Viteštva: „Duhovna energija Puta

koristi pravdu i strpljenje da bi pripremila tvoj duh.

„Ovo je Vitezov Put: put u isto vreme i lak i

težak, jer obavezuje putnika da odbaci izlišne stvari i

uslovna prijateljstva. Zato on, na početku, toliko ok-

leva da se njime zaputi.

„Evo prvog uputstva Vitezovima: izbrisaceš

sve ono što si dosad zapisao u svesci svog života: ne-

spokojstvo, nesigurnost, laž. A na njihovo mesto,

upisaćeš reč hrabrost. Ako tom rečju započneš puto-

vanje i slediš ga s verom u Boga, stići ćeš tamo gde

treba.“

Kada se bliži čas bitke, ratnik svetlosti spre-

man je za sve eventualnosti.

Preispituje svaku strategiju, i pita: „Šta bih ra-

dio kad bih morao da se borim sa samim sobom?“ Na

taj način otkriva svoje slabe tačke.

U tom trenutku, prilazi mu protivnik; nosi pu-

nu vreću obećanja, ugovora, sporazuma. Iznosi zavo-

dljive predloge i jednostavna rešenja.

Ratnik podrobno pretresa svaku ponudu; i on

traži načina da sklopi sporazum, ali ne gubeći pri

tom svoje dostojanstvo. Ako bude izbegao borbu,

neće to učiniti zato što je bio zaveden - već zato što

je smatrao da je to najbolja strategija.

Ratnik svetlosti ne prima darove od svog ne-

prijatelja.   

Opet ponavljam:

Ratnici svetlosti se prepoznaju po pogledu.

Nalaze se u svetu, deo su sveta i upućeni su u svet

bez bisaga i sandala. Vrlo često ispadaju kukavice.

Ne postupaju baš uvek ispravno.

Ratnici svetlosti pate zbog gluposti, brinu se

zbog beznačajnih stvari, smatraju da su nesposobni

da se razvijaju. Ratnici svetlosti, s vremena na vre-

me, veruju da su nedostojni svakog blagoslova ili

čuda.

Ratnici svetlosti često se pitaju sta ovde uopšte

traže. Bezbroj puta im se učini da njihov život nema

nikakvog smisla.

Zato i jesu ratnici svetlosti. Zato što greše. Za-

to što postavljaju pitanja. I zato što nastavljaju da

tragaju za smislom - na kraju će ga i naći.