HO’OPONOPONO - II DEO

Stvaranje stvarnosti tumačenjem i projektovanjem

Tumačenjem ponašanja, situacija i događaja stvaramo svoju subjektivnu stvarnost. Nažalost, najčešće ne percipiramo ono što se događa, nego ono za što smo programirani verovati da se događa. Naš sistem verovanja deluje kao filtar koji subjektivno i selektivno tumači ono što opažamo tako što potvrđuje ono u što verujemo, a ignorise ono u što ne verujemo.

Na primer, ako verujemo da nas drugi ne vole i da će nas odbaciti, njihove ćemo predloge ili druga ponašanja tumačiti kao nedostatak ljubavi i pokušaj odbacivanja, čak i kada to nije stvarnost. Svi smo se nekada u životu iznenadili kako su drugi ljudi pogresno protumačili naša dela, verujući da imamo motive ili osećaje koje nikada nismo imali.

I mi radimo to isto. Na ljude i situacije projektujemo motive i opasnosti koji jednostavno ne postoje. A kada to radimo, proživljavamo strah, bol, ogorčenost i nepotrebno sebe i druge činimo nesretnima.

Konfliktni sistemi uverenja i sećanja

Naša verovanja možemo podeliti na sledeće kategorije:

1. Emocijama nabijeni utisci – To nisu toliko uverenja, koliko su to „emocijama nabijeni utisci“ koji se u sećanje urežu tokom nekog traumatičnog iskustva. Um onda taj određeni podsticaj izjednačava sa snažnim osećajima i kada pomislimo na to iskustvo, proživljavamo strah i druge emocije. Taj oblik „verovanja“ nabijen je snažnim emocijama, ali se ne temelji na promatranju i činjenicama, nego na jednom ili dva intenzivna iskustva, koja nisu reprezentativni prikazi stvarnosti.

2. Pogresni zaključci iz djetinjstva – To su  uvjerenja o stvarnosti gde sebe vidimo kao slabe, loše, nevredne ljubavi i krive baš za sve što se oko nas događa, recimo za bes svojih roditelja, njihovu odsutnost, nesreću, ravnodušnost, razvod, bolest ili čak smrt. Pogresno tumačimo da smo bezvredni ili nesposobni i da će se drugi prema nama uvek ponašati onako kako su se ponašali u detinjstvu.

Ove prve dvije kategorije obično su potisnute u podsvesnom umu (u „senci“ ili unutarnjem detetu) zbog boli i osećaja zbunjenosti koji proizvode. Potiskujemo ih kako bismo se mogli koncentrisati i nastaviti normalno živeti.

Iako su ta „uverenja“ potisnuta i ne osećamo da su s njima povezane neugodne negativne emocije, ona se ponovno bude kada god dođemo u kontakt s određenim podražajem ili na njega mislimo. Ona izazivaju strah, emocionalno povlačenje, vrlo često i agresivno ponašanje. Takođe dovode do psihosomatskih bolesti. Kontrolisu naše reakcije na događaje, situacije i ljude. I što je najvažnije, privlače stvarnosti s kojima se susrećemo.

Zbog njihovog potiskivanja i naknadne izolacije iz našeg svesnog uma, ta prva dva sistema uverenja ne razvijaju se s nama. Ostaju u svom početnom stanju bez obzira na razvoj naše logike, razmišljanja, novih iskustava i vere. Osim ako ne radimo na svojoj duhovnosti ili psihološkom stanju, ona ne primaju nove podatke.

3. Naš svesni sistem uverenja koji je u razvoju – To je naš svesni sistem uverenja, koji dok obrađuje nove podatke, ponovno vrednuje svoj doživljaj stvarnosti i prilagođava ga kako bi razumjeli istine iza pojava koje promatramo.

Taj svesni sistem uverenja razvija se kod malog broja ljudi. Mnogi su prestali obrađivati nove podatke i tako su godinama ostali s istim svesnim sistemom uverenja, a s njim će i napustiti svoje telo.

Taj sistem uverenja razume da smo sigurni, osigurani, dobri, vredni i sposobni. Takođe shvata da nam ljudi, visine, automobili, psi, mačke, liftovi, avionii sl. ne predstavljaju opasnost. Dostupne mu činjenice ukazuju da su njegovi strahovi neutemeljeni. Takođe shvata da naša slika o sebi nikako nije povezana s onim što drugi govore, misle ili rade.

4. Naša duhovna intuitivna vera – Ova se uverenja obično temelje na intuiciji i veri, a ne na dokazima. Osećamo da je ono u što verujemo istinito. Osim što na nas utiču duhovna uverenja drugih, i mi sami proživljavamo svoja vlastita unutrasnja buđenja i otkrivenja u kojima jednostavno „znamo“ da je nešto istinito.

Prema tehnici Ho'oponopono, ova božanska inspiracija dolazi jedino kad je um pročišćen od prethodna tri sećanjem ograničena umna sadržaja.

Često istovremeno imamo različita uverenja, koja deluju na različitim nivoima stvarajući protivrečne emocije i reakcije na događaje i situacije. Možemo istovremeno osećati ljubav, mir, bol i ljutnju jer naša različita uverenja stvaraju različite unutrasnje stvarnosti.

Prema tome, osnovni način na koji stvaramo svoju stvarnost je tumačenjem događaja u našem životu. Ne postoje dve osobe koje na iste spoljasnje podražaje stvaraju istu stvarnost.

Stvaranje stvarnosti privlačenjem i pomocu ogledala

Drugi faktor koji utiče na našu licnu stvarnost je način na koji privlačimo ili stvaramo događaje u svom životu – ono što nam se zapravo događa. O tome postoje tri popularna verovanja.

1. Ne postoje zakoni. Sve se događa i postoji slučajno. Stvaranje je slučaj koji se događa bez razloga ili svrhe.

2. Postoji Božansko biće koje stvara i kontrolise sve što se događa u našem životu.

3. Mi smo sami stvaratelji onoga što nam se događa, svojim prošlim i sadašnjim delima i odlukama.

Razmotrimo detaljnije svaki od odgovora.

1. Teško je poverovati da ne postoji uzrok, razlog ili zakoni koji regulisu stvaranje kada nam nauka poput fizike, hemije i biologije daju prekrasnu sliku poretka, inteligencije, međuzavisnosti i urođene mudrosti. Postojanje inteligentne svesti iza pojava koje promatramo i više je nego očigledno.

2. Iako se na određenim nivoima čini istinitim da je nekakva nevidljiva božanska moć odgovorna za većinu događaja, postoje i drugi faktori u stvaranju naše licne stvarnosti, uključujući slobodnu volju i naš vlastiti trud ili izostanak truda. Ili bismo možda mogli to objasniti na drugi način. Božanska volja će oblikovati naš život dokle god se mi ne umešamo ili ne pobunimo.

Problem u shvatanju da je sve stvoreno od jednog božanskog bića i da mi ne ucestvujemo u stvaranju svoje stvarnosti je taj što imamo poteškoća u doživljavanju smisla pravde ili odgovornosti za ono što se događa. Zašto se neki rađaju slepi ili gluvi, paralizirani ili u porodicama koje ih zlostavljaju i celi život ih emocionalno uništavaju? Zašto neki umiru nakon samo nekoliko godina, a drugi imaju dugačak život? Zašto neki gube svoje bližnje, a drugi ne? Zašto se nekim dobrim ljudima koji čine dobra dela događaju loše stvari?

3. Treći odgovor, da smo sami stvaraoci svoje stvarnosti, čini se objašnjava veći deo stvarnosti koju doživljavamo. Objašnjenje postaje čak i razumljivije kada razbijemo iluziju razdvojenosti između nas kao pojedinačnih izraza božanskog i samog božanstva. Kada na sebe gledamo kao privremene izraze božanske svesti ili božanske energije u fizičkom svetu, postaje jasno da svako pojedinačno, i kolektivno ucestvuje u stvaranju licne i društvene stvarnosti.

Mi smo božanstvo zatvoreno u ovom privremenim telima. Stvaramo i oblikujemo svoju stvarnost. Radimo to na razne načine.

a. Prošlost. Naše prošle misli, dela, odluke, osećaji i reči sve uzročno deluju na našu sadašnju stvarnost. Sve religije i duhovne filozofije prihvataju to shvatanje. Možda sve ne veruju u reinkarnaciju, ali veruju u uzrok i posledicu, kao što smo već spomenuli. Naše dluke da se brinemo ili ne brinemo o sebi, da budemo ili ne budemo iskreni, da budemo ili ne budemo brižni i puni ljubavi prema drugima, da se oslobodimo ili ne oslobodimo strahova, sve imaju uticaj na našu sadašnju stvarnost.

b. Sadašnjost. Naše sadašnje misli, uverenja, očekivanja, strahovi, krivica i druge emocije i ponašanja stvaraju našu sadašnju stvarnost po „zakonima odbijanja i privlačnosti“. Ljudi i sam život odražavaju nam sadržaj naših  misli i ponašanja na svim nivoma. Ako odbacimo sami sebe, bojimo se odbacivanja ili ga očekujemo, ili odbacujemo druge, zapravo privlačimo odbacivanje. Ako mislimo, govorimo ili se ponašamo odbojno i samodopadno, to isto i privlačimo. Ustvari, privlačimo sve čega se bojimo, sve što volimo, želimo ili mrzimo, sve što očekujemo ili radimo.

Život nam mudro "ogleda" tj. odbija naše  misli, osećaje, uverenja, uloge i ponašanja, dajući nam priliku da pogledamo u sebe i rešimo se onoga u sebi što nam privlači neugodnosti. U tom slučaju, naš je zadatak otkriti šta se "ogleda" i to promeniti. U suprotnom, nastavićemo da privlačimo svoju sadašnju stvarnost. Na toj se činjenici temelji tehnika Ho’oponopono. To je ono što moramo očistiti kako bismo iscelili ono u čijem stvaranju ucestvujemo.

Bitno je razumeti da su moć i prilika za pozitivnu promenu u sadašnjosti i nigde dalje. Ne možemo promeniti prošlost – no možemo promeniti svoje gledanje na prošlost – a time i njen uticaj na nas, u sadašnjosti. Ne znamo budućnost, ali je možemo oblikovati svojim odlukama u sadašnjosti.

Neki ljudi prihvate svoju negativnu stvarnost verujući da je to „karma“ koju moraju proživeti. Nema koristi od patnje ili kazne ako iz tog iskustva nešto ne naučimo i ako nas ono ne podstakne na promenu. Shvatanje da moramo patiti zbog pogrešaka iz prošlosti nema nikakvu vrednost ako ta bol ne postane prilika za licni rast.

3. Izbori naše duše. Treći faktor koji određuje događaje u našem životu su „izbori naše duše“. Čak i pre rođenja mi kao duše biramo određene lekcije koje želimo ili moramo naučiti kao deo svog razvojnog procesa. Ako smo odabrali naučiti samo-prihvatanje, „sklopićemo ugovor“ s ljudima iz okoline da neodobravanjem ili odbacivanjem testiraju naš licni osećaj vrijednosti. Ako smo odlučili  da naučimo bezuslovnu ljubav ili oprost, logično je da ćemo odabrati biti u kontaktu s ljudima koje je teško voleti. Tako imamo priliku nadjačati svoje strahove i zavoleti čak i te ljude. Ako želimo naučiti biti zavisni samo o sebi, odabraćemo životnu dramu u kojoj nam drugi ljudi baš neće biti podrška. Takođe imamo i slobodnu volju da odbijemo naučiti bilo koju od tih lekcija.

Kada prolazimo kroz neko teško razdoblje, to ne mora značiti da smo bili „zli“ u prošlosti, nego da smo odlučili naučiti određene lekcije.

Kroz tehniku Ho’oponopono mi oslobađamo ljude s kojima smo sklopili „ugovore“ od zadatka da igraju uloge kojima nas testiraju, zato što smo naučili lekciju da preuzmemo odgovornost za svoju stvarnost i volimo ih.

Dakle, mi i svi drugi stvaramo licnu i kolektivnu stvarnost kroz:

a. prošla uverenja, reči, odluke, dela i ponašanja;

b. sadašnja uverenja, rieči, očekivanja, odluke, dela i ponašanja;

c. odluke naše duše da nauči određene lekcije, i

d. kroz to kako naši sadašnji programirani sistemi uverenja tumače ono što se događa.

Što je s našim zajednički stvorenim stvarnostima?

Ako svako od nas na te načine stvara vlastitu stvarnost, kako onda možemo preuzeti stopostotnu odgovornost za to što stvaraju drugi? Odgovor je da su naše stvarnosti jedna matrica napravljena od ukupnog broja naših vlastitih doprinosa. Možda pomogne nekoliko primera.

Jezero s namreškanim valovima

Zamislite jezero u koje svake sekunde svako od 6 milijardi ljudi ubaci svoj kamenčić. Interakcijom svih valova nastalih od milijardi bačenih kamenčića nastaće jedna struktura valova. Ako pretpostavimo da su kamenčići naša prošla i sadašnja uverenja, osećaji, reči, dela i odluke, možemo zamisliti da smo svi ucesnici u stvaranju te jedinstvene strukture matrice koju zovemo stvarnost. Svakom mišlju utičemo na celinu. Ne postoji niti jedan centimetar matrice u koji mi ne doprinosimo. Naš doprinos utiče na celu strukturu. Ne postoji niti jedan čovek ili događaj na koji ne utičemo svojom emocionalnom energijom ili mislima. Tehnikom Ho’oponopono težimo osloboditi jezero i sva bića u njemu od naših subjektivnih doprinosa.

Zamislite svet od 6 milijardi i hiljadu žičanih instrumenata Simpatička vibracija je zakon fizike koji između ostalog kaže da ako imamo dve gitare i na jednoj od njih odsviramo notu, žica koja je na drugom instrumentu podešena na istu frekvenciju kao ova na kojoj smo odsvirali, biće najviše pogođena i počeće vibrirati. Titranje jedne žice podstaknuće titranje druge samo ako su podešene na istu frekvenciju. Ako su podešene na različite frekvencije, verojatno neće zatitrati.

Na isti način možemo zamisliti kako jedni na druge utičemo svesnim i podsvesnim frekvencijama koje odašiljemo. Na nas i druge to ne bi uticalo da u sebi nemamo nešto što je podstaknuto onime što se događa ili što drugi odašilju. Posle ćemo ispitati moguće delove našeg bića koji možda odašilju podražaje drugim ljudima i obrnuto.

Mi stvaramo podražaj – oni stvaraju svoju stvarnost

Bitno je razjasniti da smo odgovorni samo za naš svesni i podsvesni doprinos u prošlosti i sadašnjosti – ali ne i za ono što se drugima zapravo događa. To je njihovo stvaranje.

Mi jedino imamo moć pročistiti sebe i ukloniti (ili zamoliti božansko da ukloni) one žice koje su podešene na te specifične načine tako da utiču na nas i druge ili nam privlače negativne stvarnosti kroz simpatičku vibraciju. Ho'oponopono je proces uklanjanja naših  žica koje vibriraju na tim frekvencijama kako ni na koji način ne bismo uticali na stvarnosti drugih. Povlačimo se i pročišćavamo svoj doprinos.

Drugi na nas utiču na određeni način. Kada drugi ljudi utiču na nas svojim vibracijama, onestvaraju kretanje u nama i predstavljaju podražaj koji utiče na nas zbog našeg vlastitog vibracijskog programiranja i tako stvaramo našu licnu stvarnost.

Zamislite svet nesavršenih ogledala

Sećate li se onih smešnih ogledala što izobličuju sliku čineći nas debelima, visokima, mršavima ili niskima? Ta ogledala izobličuju ono što odražavaju. Mi smo svi ogledala s određenim izobličenjima i ne odražavamo potpuno čistu sliku onoga što jeste. Život i ljudi oko nas odražavaju nam ko smo, ali ponekad na izobličen i nejasan način. Mi smo slika za njihova ogledala, a oni su slike za naše ogledalo. I mi i oni dodajemo subjektivne kvalitete koje nas sprečavaju da odražavamo jasne slike.

Međutim, odraz koji nam šalju drugi zapravo je odraz nečega u nama. Slika ne mora biti čista, može velikim delom biti izmenjena njihovom subjektivnošću, ali mi smo osnova tog odraza. Moramo razumeti da se nešto što je u nama odražava u događajima i ponašanjima drugih ljudi – čak i ako je izobličeno. Tada možemo preuzeti stopostotnu odgovornost i osloboditi se od onoga što se odražava kao naša stvarnost. Kada to činimo, naši odrazi drugima mnogo su manje subjektivni i izobličeni našim sećanjima ili problemima. Kada se potpuno očistimo, nemamo šta odraziti.

Kvantna fizika – opadanje vala

Kvantna fizika kaže da su foton ili elektron zapravo valovi mogućnosti sve dok se ne pojavi svedok zbog kog val „opadne“ u određenu česticu u nekom vremenu i mestu. Čini se da zbog svedoka val mogućnosti napušta stanje mnogih mogućnosti i postaje jedna određena stvarnost, kakvu poznajemo.

Možemo zamisliti da se nešto slično događa između nas i života. Zamislite život kao val mogućnosti koje sve zajedno postoje u kvantnom polju nulte tačke ili implicitnom poretku ili, za duhovne aspirante, u univerzalnoj svesti. U tom stanju (koje tehnika Ho'oponopono teži ponovno postići) još ništa nije oblikovano. Sve je moguće. Sećanja i programi još ne ograničavaju tu svesnu energiju.

Jednom kada se čista svest počne izražavati kroz naše programirane umove, ona postaje ograničena i nastoji privući ono što je u skladu s našim sećanjima i programiranjem. Naša uverenja i emocije podstiču neograničeno polje nulte tačke čiste svesti da se oblikuje u ono što zovemo stvarnost – s ljudima, delima i događajima – koji su svi odrazi i odgovori na sadržaj u nama.

Ho'oponopono je proces pročišćavanja sadržaja u nama tako da možemo prestati izobličavati izraz te čiste svesti u našim životima. Kada druge molimo za oprost, to nije zbog toga što smo im učinili nešto ružno ili smo napravili pogrešku. To je zato što priznajemo da sami stvaramo svoju stvarnost, a ne oni. Također shvatamo da smo ih zbog nečeg u našem programiranju osvestili i primetili i možda imamo svoje mišljenje o tome što se događa ili što rade.

Jednom kada shvatimo da naša vlastita unutarnja stvarnost zapravo uzrokuje da se vanjska stvarnost manifestira, bude uočljiva i da utiče na nas, tada ćemo se osloboditi osećaja da smo žrtve ili da su drugi odgovorni za našu stvarnost. Preuzimamo stopostotnu odgovornost za svoju stvarnost. Shvatamo da je jedini način da promenimo tu stvarnost taj da se oslobodimo onoga u nama što joj doprinosi – iako ne znamo šta bi to moglo biti.