Krajnje Smirenje - Otac Tadej

"Sveti Oci kažu — ideal hrišćanskog života nije činjenje čuda, isceljenje bolnih, niti vaskrsenje mrtvih, već krajnje smirenje."
U leto 1991. godine pričao je Starac Tadej sa dvojicom beogradskih studenata koji su taj razgovor snimili. Jedan od njih je rekao:
Oprostite oče, da li biste blagoslovili da Vaše reči snimim, pa da se posle krepimo duševno? Pa ne, šta vredi, moje reči nisu... (ne čuje se dobro) ne vredi, odgovorio je. — Vi dolazite sa problemima ja imam mnogo problema, pa nas Gospod teši. Ja se požalim vama, vi se požalite meni i posle je dobro... Gospod uteši!
Tada je toj dvojici studenata i onima koji su još tu bili govorio, možda najlepše što smo čuli, o sadašnjem stanju zemlje, o položaju čoveka na planeti, o njegovom položaju u odnosu na vreme i večnost, u odnosu na Boga.

Okruženi smo tajnama


Ljudi misle da su nešto, govorio je, dok, čovek nije ništa. Vladika Nikolaj kaže: "Šta je čovek? Jedna vreća smrdljivog mesa i ništa više." Ništa. Usijana glava. Nema pojma da je on truba. Da je on oruđe u rukama poganštine.
Gospod što hoće čini sa nama, ali dao nam je delokrug, da možemo da razmišljamo i da se opredelimo da li želimo dobro ili ne. Duhovi su pali pre nego što je čovek stvoren. Mnogo vekova ranije. Nisu svi duhovi sačuvali svoj položaj. Čovek je kruna stvaranja. Stvoren je poslednji od svega što je stvoreno. Stvoren je da bude gospodar materijalnog sveta, da mu sve bude podčinjeno...
Materijalni svet, kosmos, nije bio u ovakvom stanju. To je posle pada dobilo gruboću i truležnost. I ako je gruboća i truležnost, opet ima svoju lepotu... Da...
Naši praroditelji su bili besmrtni. Nisu zavisili od vremena i prostora kao što mi sada zavisimo. Vidite, kretali su se kao što se kreću misli... Posle pada poremećeno je sve. Bog, budući sav Ljubav, znao je da sva stvorena razumna bića neće moći da sačuvaju svoj položaj i dao je vreme od Stvaranja sveta do Strašnoga Suda, vreme da razumna bića dođu sebi, da se vrate u naručje svome Roditelju. Da se uključe u Apsolutno Dobro, u Apsolutnu Ljubav...Ali eto, ljudima omilje više zlo nego dobro. Padša priroda! Lakše je da pomisle zlo nego dobro. Ali kad čovek pomisli zlo nema mira ni pokoja od tih misli.

Kako je naš pad veliki! Čudo jedno. Strašno. Da ne možemo da dođemo sebi, niti možemo da učinimo štogod sami od sebe. Mi uopšte nemamo pojma kako nas tiranišu misaono umne sile. Mislimo da su to naše misli. Muči nas zavist, zloba, mržnja. To je tiranija nad tiranijama. Neće duša to ali ne može da se oslobodi. Od malena se navikava pa je to uhvatilo veliki, dubok koren. Sada treba to izbaciti iz sebe. Treba da se pretvoriš u ljubav. Da budeš apsolutno miran, tih. Nije lako, vidiš koliko je pad čovekov strašan pad? Čovek ne može sam bez pomoći Božije. Misli da nešto zna. Usijana glava. Sve mu se otkriva iz večnosti. Svuda je tajna Božija. Mi smo okruženi tajnama. Za sebe smo ogromna tajna. Ne znamo šta smo. Odakle smo došli? Kuda idemo? Kakvo je to biće koje razmišlja, kreće se i nešto priča što zna. Nešto čuo od nekog, razmišlja, došlo mu na um. Stvara nešto, ni sam ne zna kako. Kakva je to u njemu tajna? Kako to u njemu unutrašnji organi rade bez njegove volje, i to savršeno? A on sve svojim mislima poremeti.

Da li bolesti dolaze od greha? — pita jedan od studenata.

Zbog mislenog pada. Od misli. Svi obično misle i dobro i zlo. Kakvim se mislima bavimo, takav nam je život. Duh se hrani mislima, telo fizičkom hranom.

Da li postoje naše misli i misli koje nam se ubacuju sa strane?

Sa svih strana nam se ubacuju. Sa svih strana su misleni radijusi. Kad bi nam se otkrilo, to je strašna mreža. A svako ima radio stanicu u sebi. Čovek je mnogo precizniji aparat od radio stanice, od televizora, samo mu je funkcija poremećena. Kako je precizno biće čovek! Kako uzvišeno! Ali ne umemo da cenimo. Ne umemo da se uključimo u izvor života, da osećamo radost života. Nego uvek nam podmeću,... neprijatelji... Prepodobnom Antoniju Gospod je otkrio mislene radijuse kojima smo okruženi. I kad je video, on je uzdahnuo: "Gospode, ko može ovo da prođe?" I čuje glas: "Samo smerni i krotki." Do njih se oni dotiču. U njih su uključeni samo mir, tišina, Božanski radijusi, znak apsolutne Božanske snage. Ne uključuju se u negativno.

Kako naša zagađena životna sredina utiče na nas?

Eto sad kažu, baš je jadna naša Srbija, sasvim jadna. Kažu da je najviše zagađena radioaktivnim materijalom. Sad je najjača radijacija u Srbiji. Velika, neizdržljiva. Nismo bolesni, ali nemamo svežine. Ne ide. Ne može da se uklopi misao. Teško ide. Ljudi zdravi, a ne znaju šta im fali. Piju lekove, još gore. A dokle imamo još malo čistog vazduha, treba iskoristiti, ali i to je zagađeno, sve. Osobito kad se bavimo umnim radom, treba da se često duboko diše, jer mozak i srce ogromnu količinu kiseonika troše. Čim nema dovoljno kiseonika u mozgu, ne možemo da "ukopčavamo". Nešto ne ide, pa se čudimo šta. Nema goriva dovoljno, nema kiseonika.
Eto vidiš, jedu sad otrovnu hranu. Sve smo zatrovali. Na pijaci nemaš šta da kupiš. Lepo je, ali ne smeš da kupiš. Krajem prošlog veka jedan starac je rekao: "Doći će vreme da će ljudi proizvoditi mnogo poljoprivrednih proizvoda, ali neće smeti da ih jedu." Eto, došlo je vreme. Pitaju kako? Pa, otrovana nam je
hrana. Otrovana telesna, otrovana i duhovna. Zatrovana deca, zatrovani i stariji. Misle ljudi ovde će da vekuju. A ono, kratak život. Šta je to, čoveče, život? Pa, nije ništa. To je toliko kratko da se ne može ni zamisliti. Čovek u mlađim godinama to ne primećuje. Ja mnogo puta razmišljam: baš smo jadni mi na zemlji, kad ne možemo da preživimo ni četiri milijarde sekundi. To bi trebalo da živimo 120 godina. Sto godina je tri milijarde sekundi. Šta je to sto godina?... Ništa... Momenat... Kratko... Živimo u večnosti.

Inače, ovo vreme je zahvaljujući tome što se zemlja okreće oko svoje osovine i oko sunca. Ako bi sunce stalo u zenitu ne bi bilo mogućnosti da merimo vreme. Živimo u večnosti. Stalno dan. Ne bi imali odakle da počnemo.

Kad ne merimo vreme, vidiš da vreme ne postoji?
Postoji kod nas koji smo ograničeni. Zato u "Otkrivenju" Jovan Bogoslov kaže, onaj Anđeo što je stao jednom nogom na kopno, a drugom na more i zakleo se Višnjem, kaže, da "vremena više neće biti!...". Večnosti... znači, pokrenuće Gospod brzinu i materijalni svet će nestati. Znamo da materija kad dostigne brzinu svetlosti, nestaje. Pretvara se u nevidljivu energiju. Kad dostigne brzinu svetlosti, 300 hiljada kilometara na čas.
Kako smo jadni. Do skora smo za tu brzinu samo znali, a nismo znali da postoji veća brzina. A sad, pošto imamo precizne aparate koji mere pokrete, sad Gospod otkriva da postoji mnogo veća brzina. Čestica energije, da li ih zovu foton, da li drukčije... To se u momentu pojavi na ekranu, i odmah nestaje. Kad se samo pojavi na ekranu, on je već prešao našu galaksiju. A prečnik naše galaksije je 50 miliona svetlosnih godina. Kako je to velika razlika u brzinama. Brzina svetlosti ne može da se uporedi sa ovom brzinom. Ne može puž sa ekspresom. Trista hiljada sa 50 miliona svetlosnih godina. Znači, ogromna brzina... Da... Pa duh je brži od misli. Misao je spora. Srednja brzina, a duh je neverovatno brz... Prelazimo u večnost... Da. Hvala Bogu na svemu. Mnogo nam je otkriveno, ali sve smo zloupotrebili. Prosto vidimo da smo sami uslovili da je nemoguće više produženje života na zemlji. Zbog otrova. Otrovali smo se... Jedan naš stručnjak koji je napisao knjigu "Planeta i civilizacija u opasnosti", Branko Kitanović, kaže: — "2000. godine na zemaljskoj kugli nećemo imati vodu za piće." Pijaća je voda od celokupne vodene mase 2 posto. Ne pije se 98 odsto. Kaže, neće biti mogućnosti da se voda pročisti, biće to sve zatrovano. Za šta se god ljudi budu uhvatili biće sve otrovano. Kakvim se tempom baca na zemaljskoj kugli, kako se izbacuje otrov. Kaže, neprijatelj čovekov broj jedan su izduvni gasovi iz motornih vozila. A posle i sve drugo. Svaka fabrika izbacuje ogromne količine otrova. A i u poljoprivredi. Beograd pije otrovnu vodu. Jedan inženjer koji radi tamo u Makišu kaže: "Mi hlorišemo vodu, ali je još više trujemo. Ne vredi. Bakterije i bacili lako se odstrane, ali otrovi ne mogu da se odvoje." Filtriraj ga koliko hoćeš, pročisti, prokuvaj, radi šta hoćeš — otrov, svuda oko nas je otrov. A čim ne bude vode za piće gasi se život. Organizam je 70 posto vode. Poljoprivreda je napredovala mnogo, ali mnoga drveta su nestala. Brest je odavno nestao. Pričaju u T..... četinarska šuma, počeli vrhovi da se suše. Radijacija jaka, ili planinski izvori otrovani. Otrovane su nam kiše, skroziraju zemlju. Zemlja otrovana. Otrovali smo se... Hvala Bogu. A ljudima, sve im je malo. Sve im je malo. Počelo je još odmah posle pada naših praroditelja. Odmah je bilo krvoproliće.

Kain je ubio svog mlađeg brata Avelja samo iz zavisti. Što se Aveljeva žrtva prima, a njegova ne. Odatle je sve počelo. I dan danas. Nema se mira. Svi nešto traže kao da će vekovati, a nema ništa. Ništa... Ništa... Izgleda da je kraj došao. Ovakvim tempom te fabrike truju okolinu i neće moći dugo da se živi. Hvala Bogu još ima ptica... Ali mnoge su vrste nestale... sve se više uništava i gasi život... Pa nije tajna. Pre desetinu godina kad padne sneg ovako veliki, kad je mesečina, skupi se puno zečeva, čitavi krugovi. Sneg veliki, oni natapkali, napravili krug, tu gde je čistina, gde nema drveća jure se, gone jedan drugoga tamo, prevrću se u snegu, igraju se. Raduju se. Radost života. Životinje imaju radost života. Mi ih poremetimo i mutimo. Oni imaju radost života, a mi imamo svega i svačega i nismo zadovoljni. Oni se ne brinu, ne spremaju ambare za žito, ništa, i opet ih Gospod hrani. Malo grickaju tamo, grančice, nađu negde tamo zaštitu, spavaju. Blagodarni Bogu. A mi ne. Ptica stalno slavi Boga. Počela rano ujutro u tri sata da peva i do devet sati ne prestaje. U devet sati malo se utišaju, tek onda idu da traže hranu, a i mlade moraju da nahrane... Posle opet peva. Nju niko ne tera da peva. Ona peva. Da li je neko sluša, da li ne sluša ona peva... A mi namršteni, nos
naduven. Nije nam do pevanja, ni do čega. Treba da se ugledamo na ptice. Uvek su vesele. A mi? Nama nešto smeta. A šta nam smeta? Ne smeta ništa. Je li tako?

Tako je, odgovara student.
Mi sami sebi smetamo kaže otac.
Oče, zanima nas kako da poznamo volju Božiju u životu. Kako da se opredelimo da li da se zaposlimo na jednoj ili na drugoj strani, da li da se ženimo ili da se ne ženimo?

Gospod nam sam otvara put. Otkriva kako je Njegova sveta volja. Javlja se Njegova sveta volja preko roditelja. Ako budemo slušali roditelje ići će sve dobro i biće blagosloveno, ako im se protivimo, nema ništa. Ide, ide, ali više ide natraške nego napred. Na primer, ti si zavoleo neku devojku pa hoćeš po svaku cenu. A otac i majka kažu: "Ma sine nije ona za tebe." Ali ne vredi, zavezao vrag um, zarobio te i oće, oće. "Ma nije sine to za tebe" kažu roditelji. "Naći ću ja tebi drugu." Ma neće, hoće po svaku cenu. Uzmu se. Misli ideal. Vole se, kroz neko vreme izgustira se, to prođe i nema ništa.
Najbolje je kad se roditelji ranije dogovore, kad nije velika razlika u godinama, i ako se nikad nisu videli, kad se sastanu najbolje je. Kad se razvije ljubav u braku. Tada se ne ulazi u brak sa planom, imaju blagoslov roditelja i posle ide najbolje... Brak, nije to neki lep život, sladak... Još kako je gorak. Tek posle vidiš da nisi slobodan. Da si vezan, još kako vezan. Upregnut u kola i moraš da vučeš jer biju. Deca traže. Moraš da vučeš hteo, ne hteo. A kad si bio slobodan, drugo si mislio... a sad moraš, ne samo za sebe, nego za mnoge da misliš.

Postoje dva puta u životu: monaštvo ili brak, ili postoji još neki put? Kako da saznam šta je za mene pravi put?

Monaštvo ne može svako da primi. Da. Monaški život nije lak. Život na zemlji uopšte nije lak, ma koliko da su povoljni uslovi. Onaj koji je živeo kako je hteo i kako mu je srce želelo, to je Solomon, car Solomon, sin cara Davida. Četrdeset godina je vladao, ni sa kim nije ratovao. Nagrađen je mudrošću od Gospoda. On je podigao i hram Jerusalimski. Dolazili su kod njega sa svih strana sveta da ga čuju... i on sam kaže: "Što god sam zaželeo srcem, sve sam ispunjavao. Želeo sam da imam lepih vinograda, nasadio sam. Palate, i to sam sve imao. Imao sam spremnu vojsku najsavremeniju u Jerusalimu." Ali ni sa kim nije ratovao, — kaže otac. Dalje kaže: "Želeo sam da imam dosta zlata i srebra i to mi je Gospod dao. Raznim životom sam počeo da živim da vidim ima li neka trajna uteha ovde na zemlji pa da produžim tako... I vidim da je ovde na zemlji sva taština nad taštinama i muka duhu. Nema utehe. Trajne..." Eto vidiš, to kaže Solomon.
Mudra osoba. Znači, imaj šta hoćeš, budi šta hoćeš, ništa više ti ne vredi. Kratko, kao da uopšte nisi postojao. Mislio si da si posisao mudrost ovoga sveta. Usijana glava. A kad bi mogao da vidiš sa strane, kočoperiš se kao ćuran, a nema ništa (smeje se). Prazna glava...

Jeste. Ko je taj na zemaljskoj kugli bio ili će biti, ko će biti univerzalni znalac svega? Niko. Svako se u nekom pravcu usavršava, nešto sastavlja i tako bivamo jedna celina. Ljudi obožavaju filozofe, razne naučnike sveta, stalno citiraju njihove reči. Niko ne obraća pažnju da je Bog obećao našim praocima da će
poslati izbavitelja sveta da nas dovede u prvobitno stanje. Niko nije znao da će to sam Bog biti. Jer samo može Onaj Koji nas je stvorio da nas dovede u prvobitno stanje, ko će drugi? I došao je i nisu ga primili...
Eto, mi smo se krstili u Hrista Gospoda, hrišćani smo po formi a ne onako kako nas Gospod želi. Nema ništa u nama dobro. Čim mi znamo da mislimo zlo i da se gnjevimo, i da omalovažavamo bližnjega svog, nema ništa... A čitali su, ali ne razumeju. Ko je od filozofa i od naučnika sveta mogao da kaže za sebe: "Ja
sam Put, Istina i Život." To niko nije mogao da kaže. I da kaže: "Ja sam hleb života." Ili: "Ko veruje u mene ima život večni." Ali, ljudi uskogrudi. Malo razumeju, malo shvataju. Sve im je bliže laž nego istina. Mi mislimo da imamo neku vrednost... Ništa ne vrediš. Jeste. Savršenstvo hrišćanskog života, tako Sveti Oci kažu, savršenstvo hrišćanskog života jeste krajnje smirenje. Krajnje smirenje. Oni su nagrađeni blagodaću Božijom. Onaj ko je smiren i krotak, on se ne ljuti. I ako ga grdiš, ti se gnjeviš, on te žali što tako mučiš sebe.

Recite nam za kraj ima li neki lek za nas pale i bolesne?

Još kako. Da slušate. Da se smirite i da slušate. Onaj ko je smiren i krotak i sluša. Šta narod kaže: "Ko sluša, puna guša." Onaj ko sluša, on je smiren. A čim se protivimo, odmah ćeš da primetiš kako ti neprijatelj stornira život. Ne ide, pa ne ide...

Oče, moji su razvedeni, mama me je uvela u veru... otac je protiv Boga. Koga da slušam? — pita jedna devojka.

Pa dobro, nije tvoje da li se roditelji slažu ili ne slažu, da li se svađaju, da li su dobri ili nisu dobri, za tebe oni moraju da budu svetinja. Da bi ti imala blagoslov Božiji, da ti bude dobro. Jeste. Ne smemo ni mislima vređati roditelje. A oni, kako se ponašaju prema nama, to je njihova stvar. Ima roditelja koji su bili tako drastični, koji su mučili svoju decu. Dva brata su tako imali dobru majku, pa im kaže da poštuju oca, iako on... da bi dobili blagoslov Božiji. Sad oni rade tamo u "Litasu" u Požarevcu, ne daju nikome da o njihovom ocu nešto kaže. Niko ne sme da ga vređa. Dva brata kažu: "Naš otac je za nas svetinja." Teške su dane života proveli, otac nije imao milosti prema njima, ali eto vidiš kako ih je Bog blagoslovio i puni su života. Blagodarni, zahvalni Bogu. Jer Gospod je blagoizvoleo da kroz naše roditelje dođemo u svet. Kakvi su oni, oni će za to odgovarati pred Bogom, odgovaraće i za nas. A mi za njih ne odgovaramo. Mi ćemo odgovarati kako smo i da li smo ih poštovali. Duhovna situacija na zemlji je jako loša zbog toga što se i mala deca do pet godina protive roditeljima. Zato nam ovako ide što niko ne poštuje roditelje. Na celoj planeti je ista
situacija... "Svetigora"